JEDNO SASVIM OBIČNO VEČE

Svetlo u sobi na vrhu solitera se gasi. Dvoje izlaze iz stana. Posle jednog minuta i četrdeset sekundi ih vidimo ispred zgrade. Sa njima izlazi još jedan čovek, ali on odlazi na suprotnu stranu. Dvoje prelaze ulicu i ulaze u radnju. Izlaze posle pet i po minuta. On nosi flašu vina, a ona kratko razgovara telefonom. Stoje ispred radnje tri minuta i dvadeset sekundi, a onda ulaze u taksi. Odlaze u nepoznatom pravcu…

 

 

DNEVNIČKI ZAPIS POSLE JEDNE SASVIM OBIČNE VEČERI:

 

Prokleti dnevniče, danas mi se opet nije desilo baš ništa posebno u životu, pa ću ti zato pisati o jednom paru iz moje zgrade sa kojim sam se vozio liftom. O njima ne znam ništa, osim da su se doselili prošle godine na poslednji sprat. Sve ostalo mogu samo da naslutim iz tih kratkih komšijskih epizoda u kojima se srećemo. Recimo, za početak, da je ona malo starija, a on malo mlađi od mene. Ne mogu da procenim koliko, ali video sam da im na sandučiću pišu različita prezimena, tako da sam rodbinsku vezu odmah odbacio. Doduše, da je nisam odbacio odmah, bilo bi mi jasno kada sam ih prvi put video u hodniku kako se drže za ruke. Onako, sa prekrštenim prstima. Oboje mi se uvek javljaju, a ona se i nasmeje pride. Kada ih sretnem odvojeno, momak mi se uglavnom ne javi. Deluje zamišljeno, pa se ne javim ni ja njemu. Zajedno deluju sasvim drugačije. Realno, da ih vidim na ulici kako idu u susret jedno drugom, nikad ne bih pomislio da će se zagrliti i poljubiti, ali nedavno sam prisustvovao i takvoj sceni ispred zgrade. Skrenuo sam pogled i zaobišao ih.  Mali konzervativac u meni se sablažnjavao, sve dok se sa bezbedne udaljenosti nisam okrenuo. Još uvek su bili u nekom poluzagrljaju i smeškali se. Dakle, dugačak zagrljaj, a niko nije umro…? To mi je bilo čudno. Danas sam ih u liftu uhvatio u nekom očigledno svakodnevnom razgovoru. Ona je pričala o tome šta će kupiti u radnji, a on ju je slušao sa potpuno drugačijim izrazom lica od onog koje ima kada ga sretnem samog. Posle toga, kada smo izašli iz zgrade i krenuli na različite strane, opet sam se okrenuo da ih pogledam, nisam mogao da izdržim… Držali su se za ruke i lagano hodali, kao da je to mesto jedino na svetu u kome bi njih dvoje trebalo da budu u tom trenutku. Posle toga mi više ništa nije bilo čudno…

To je to za danas, dnevniče moj, dabogda se zapalio…

 

 

KNJIGA UTISAKA JEDNE NEOBIČNE KASIRKE:

 

Danas, pred kraj radnog vremena, opet su mi dolazili ono dvoje. Pominjala sam ih već ovde, ono dvoje za koje sam prvo mislila da su majka i sin. Kako su mi samo bili simpatični u početku. Bilo mi je dirljivo kako on uvek pokupi sve kese i ne da joj da tegli. A kada bi dolazio sam u nabavku, uvek bismo nas dvoje razmenili po neku rečenicu i malo mi je falilo čak i da se zaljubim, bez obzira što je očito par godina mlađi od mene. Bilo mi je malo čudno kad su počeli zajedno da kupuju kondome, ali ’ajde, pomislila sam: liberalni neki ljudi… Ali kako sam se samo šoknula kad su se jednom, usred neke gužve oko moje kase, iz čista mira poljubili… Mislim da je malo falilo da ispustim neku onomatopeju tom prilikom. Ako tad nisam napravila neki minus, nisam nikad… Tek posle toga sam ja počela da primećujem kako se njih dvoje gledaju, pa kako se neobavezno pipkaju dok čekaju red… Onda sam pitala i ostale koleginice i kolege da li su ih primetili i ispostavilo se da su skoro svi mislili kao i ja, kao i da su ih par puta dobrano izogovarali na puš-pauzi. Tako sam došla do zaključka da, ako želim da obogatim ovu moju knjigu utisaka, stvarno moram da počnem da pušim… Ajd’ zdravo!

 

 

PISANA IZJAVA UČESNIKA U SAOBRAĆAJNOJ NEZGODI:

 

Biću potpuno iskren i nadam se da će se uvažiti činjenica da mi je ovo prvi prekršaj… Te večeri u 20:36 sam pokupio dve mušterije na uglu Narodnog fronta i Balzakove. Prvo je ušla ona – prelepa ženska, crna, kratka kosa, nepunih četrdeset godina po mojoj proceni, nasmešena taman onako da ti ulepša celu smenu. Ukratko – moj tip. Ponadao sam se da ćemo biti sami, već sam u glavi vrteo film koji ću da joj pustim i kako ću na kraju vožnje da joj dam moj broj telefona… Ali onda je u vozilo ušao taj tip. Zapravo, klinac, sa nekom bradom u pokušaju, očito se trudeći da izgleda ozbiljnije, a vidi se da jedva da je mutirao. I još mi kaže: „Majstore, može do Petrovaradina“ – a ja baš ne volim kad me zovu „majstore“. Zato se slobodno može reći da sam se tu iznervirao već na početku vožnje, plus što mi je klinac načisto poremetio koncepciju. Međutim, tu nije bio kraj. Ubrzo sam primetio kako ju je zagrlio, pa kako su onda počeli nešto da šapuću jedno drugom, što je u najmanju ruku bilo nepristojno, pa sam i ja zato rešio da ih povremeno nepristojno pogledam u retrovizoru. Njegova leva ruka je bila na njenoj desnoj butini, a njen pogled je bio na njegovim ustima. Brzo sam skrenuo pogled, ali priznajem da sam u tom trenutku osetio izvesnu dozu ljubomore. Ne znam zašto, ali molim da mi se to uzme kao još jedna olakšavajuća okolnost. I onda, baš negde kada smo prešli Varadinski most, primetio sam da su njih dvoje na zadnjem sedištu počeli da se ljube… Pošto su to radili zatvorenih očiju, nisam mogao da izdržim da ih malo duže ne zagledam. Ulična svetla su mi samo povremeno davala jasan uvid na njihova spojena lica. U tom trenutku, želeo sam jedino da budem na zadnjem sedištu, a ne za volanom… Nažalost, taj poljubac se malo odužio, tako da ja zaista nisam mogao da primetim tog pešaka koji je krenuo da pretrčava ulicu… Izražavam veliko žaljenje zbog svega što se desilo i povređenom želim brz oporavak.

Posle svega, ipak sam uzeo njen broj telefona, pod izgovorom da želim da je navedem kao svedoka. Što sada i zvanično činim. Može da svedoči i taj njen momak, ako je punoletan.  

 

 

Nešto posle ponoći, svetlo u jednoj sobi na vrhu solitera se upalilo. Dve senke su se pojavile i odigrale još jednu minijaturnu predstavu za kraj dana. Pola sata kasnije, svetlo se opet ugasilo. Poljubac, zagrljaj, laku noć…