Katarina

Od sada možete i komentarisati Bojana

Bojan Krivokapić

Umrla je komšinica sa drugog sprata, Končar. Nekad mi se čini da su u ovoj zgradi, za samo nekoliko godina, skoro svi pomrli, ili se ubili. Komšinica Končar bila je godište moje babe, 1931. Kada smo se doseljavali, ovde, iza pruge, u kvart tranzicionih gubitnika (čega tad, pre desetak godina, nismo bili svesni), negodovao sam, ali u sebi. Ništa mi se nije sviđalo, činilo mi se da je predaleko od svega, tik uz cestu, tik uz groblje, kao nešto kuda treba samo projuriti i ne zaustavljati se ni u ludilu. Kasnije sam taj osećaj izgubio. Kvart ko kvart, malo opasniji, malo siromašniji, ali na koncu – gubitnici ovde, gubitnici tamo – sve isti kurac.
Komšinica Končar jedna je od prvih osoba koje sam video u zgradi. Niska, seda, sa krupnim plavim očima, možda je prva koja mi se nasmejala dok sam vukao kutije, ili kese, ili i jedno i drugo…

View original post 899 more words

Advertisements

ZVUCI NIŠTAVILA

Lift koji ide gore-dole; komšijski pas koji značajno laje; voda koja kaplje na svake tri sekunde; roletna koja povremeno podrhtava od vetra; sirena automobila; motor nekog motora; i skoro uvek jedan neprijatni, nedefinisani, zvuk. Nešto što se kreće u četvorouglu između plača deteta i februarskog glasanja mačaka, preko buke aparata za zavarivanje, do tonskog zapisa dolaska vanzemaljaca…

Nekada davno, dok si se mnogo češće budio sam u krevetu, upražnjavao si ritual koji si nazvao „jutarnji referendum“. Na tom referendum su samo zvuci imali pravo glasa, a održavao se u onom periodu od buđenja do ustajanja iz kreveta, kada si na prozorskoj konferenciji obično saopštavao konačne rezultate. Na osnovu te igrice obično si odlučivao kakav će ti biti predstojeći dan: odličan, dobar, loš, zao ili suzdržan. Ipak, pošto si hteo da ispoštuješ formu referenduma, odlučio si se da svakog jutra menjaš pitanja, a da odgovor prosto bude: da ili ne. Dakle, osluškivao si šta ti sve dopire kroz prozor dok se razbuđuješ i onda si odlučivao koji od tih zvuka kaže „da“, a koji „ne“. Na primer: voz u daljini – pozitivno; škripa guma – negativno; komšija koji trese tepih – uglavnom negativno; komšinica koja viče sa terase – zavisi od slučaja do slučaja; razigrano dete ranoranilac – pozitivno po difoltu; a onda ptice – za svaku si imao posebno rangiranje, kao i za lavež pasa i vetar, sve si to tumačio proizvoljno. Zapravo, bio si pravi tiranin u zemlji u kojoj se ovaj referendum održavao i često si pravio mahinacije sa tim glasovima. Evo, sada pitaš vetar da li da nastaviš da pišeš? Roletna ne odgovara… Uporno ćuti, a pošto ćutanje znači odobravanje…

Potpuna tišina i nepotpuni mrak. Oboje ste na ivici svojih jastuka. Razdaljina između dva para očiju je svega nekoliko santimetara. Znaš makar sedam različitih nijansi njenog pogleda: radoznalu, zbunjenu, srećnu, tužnu, uznemirenu, spokojnu… i onu sedmu, za koju još nisi smislio adekvatno ime, ali zbog te sedme je voliš. Možda je opišeš ako nekad počneš da pišeš pesme. Ili ipak ne? (Referendum odložen). Dok se tako ćutke gledate izbliza, podseća te na neku retku zverku. Onda ona progovori, kaže ti šta bi trebalo kupiti sutra u radnji i kako bi u ponedeljak trebalo pozvati vodoinstalatera, da se komšinica ispod ne bi pitala da li je prosula puder ili joj se plafon ljušti zbog vlage. Onda ona zaspi, uvek pre tebe, a ti se vratiš u prošlo leto, praviš se da na plaži rešavaš ukrštene reči na makedonskom, a zapravo motriš nju koja u daljini pliva po velikom jezeru. Prozuji ti kroz glavu kako bi bilo strašno da joj se nešto desi, ali brzo odagnaš te misli, jer to je letovanje i ne nameravaš ničim da ga kvariš. Postaješ audio voajer i levim uhom slušaš lokalce kako pričaju o policajcu koji je ubio crnca, a desnim prisluškuješ filozofsku raspravu jednog para o političkoj misli 16. veka, ali ne možeš da ih shvatiš ozbiljno jer govore sa izrazito bosanskim akcentom i ti odmah pomisliš na nadrealiste i jedino o čemu razmišljaš je da li su njih dvoje u braku ili se švaleraju na nekom „seminaru“…

Onda se vraćaš još dalje, u pretprošlo proleće, prvi put prolaziš duž cele ulice Danila Kiša, sa namerom. Nisi oduševljen, očekivao si više. Od nekoliko kafića samo jedan ti izgleda donekle gostoljubivo, ali on se nalazi preko puta bučnog gradilišta. Odustaješ… Razočaran si što nema duha, ništa nisi pokupio iz tih par stotina metara i nema nikakve simbolike… A onda stigneš do tog ćoška, tamo gde se Kiš uliva u Gogolja, i baš tamo osetiš nešto neobjašnjivo (opet zoveš stariju sestru poeziju upomoć). Onda malo stojiš tu, naslonjen na zid, praviš se da nekog čekaš, a zapravo samo buljiš u krošnje, dok prekoputa ulice čovek pretura po kontejneru, a ti ne čuješ ni automobile koji prolaze…

Vraćaš se u zimsku noć, ispod jorgana, danas si kupio skalpel, on ti pomaže da sečeš sećanja… Bio je to jedan dobar dan.

Novi Sad Noir (lav ju, tu)

Tog jutra Martin je stigao u grad i od tada ništa više nije bilo isto. Svi su to primetili: taksisti kod železničke stanice; vižljasti kolporter u Zmaj Jovinoj; prodavci sa Najlon pijace; đubretar sa Petrovaradinske tvrđave; svi su istog trenutka zastali i pomislili: „hm, kao da se nešto odjednom promenilo“. To se prosto osećalo u vazduhu. Martin je polako vukao ogromni crni kofer za sobom, dok je u drugoj ruci imao samo ono što mu je preostalo od cigarete. Jutarnja košava ga nije omela da nesrazmerno veću pažnju pokloni stvaranju jednog pikavca, dok se činilo kao da kofer sam ide za njim, poput kakvog četvrtastog dobermana. Zastao je da ugasi cigaretu tik ispred trafike, što je potrajalo dovoljno dugo da prodavačica pomisli: „kakav čudan tip“, i da se onda vrati rešavanju ukrštenih reči. Martin je zatim ušao u taksi i dao vozaču adresu hostela u centru grada.

Čila uvek kasni na posao. Naročito kad je radna subota, kao danas. Čila, zapravo, uvek kasni, bilo gde. Upravo je vidimo kako se sa Limana preko Grbavice stuštila ka srednjoj školi u kojoj predaje. Predaje francuski. Tako i izgleda – francuski, sa ljubičastom kapom na glavi i roze šalom koji lagano poskakuje na njenom levom ramenu. „Hej, Čila, uzmi taksi“, kaže joj ponekad njen mačak. Ali ona nema vremena. Nema vremena da čeka taksi, nema vremena da čeka bus, nema vremena da sanja, nema vremena za vezu, nema vremena za decu, mačak je sasvim dovoljan. Nedavno je u novinama počela da čita neki članak o tome kako žene njenih godina sve ređe rađaju zbog hedonističkog načina života, ali, pogađate, nije imala vremena da čita te gluposti do kraja. Jednostavno se nema toliko vremena, pogotovo ujutru. Čila ipak stiže u zadnji čas, dovršava svoj kroasan, i otvara vrata učionice.

„Lazo je sa Klise i Lazo je peder“. To je rečenica koju zapravo nikad nećete čuti uživo. Mada Lazo jeste sa Klise i to, iz nekog samo njemu znanog razloga, uvek ponosno ističe, iako se nije tamo rodio. Sa druge strane, Lazo je isto tako i gej, homić, pederčina, gari-pozadinac, ali bez obzira što se tako i rodio, to neće nikom priznati dok je živ. A nije baš imao puno sreće od samog početka. Kao prvo, rodio se u Vukovaru… Kad je imao sedam godina poginuo mu je otac, dok su baš dan pre njegovog devetog rođendana morali na traktor pa za Novi Sad. Ipak, tu mu se svidelo, usledilo je par godina bezbrižnog pikanja fudbala sa novim društvom, ali onda mu je nešto počelo bivati sumnjivo. Prvi put je primetio da nije baš sve kao što njegovi vršnjaci pričaju onda kad im je u gostima bila dalja rođaka iz Prijedora. Lazo je uporno virio kroz ključaonicu dok se ona tuširala… i ništa. A onda, kad je sa drugarima prvi put išao na utakmicu omiljenog tima, imao je dva puta po 45 minuta neprestane erekcije. „Tako ti je to kad si maler ceo život“, pomislio je Lazo, „baš meni da zapadne da sam peder“.

Milena sa Podbare retko kad ustaje pre podneva, osim subotom. Jer subotom ujutru se ritualno ide na Najlon; jer tamo se prodaje najbolja garderoba u univerzumu; jer tamo se mogu naći cipele njenog života; jer tamo se mogu zadesiti helanke koje je čine zgodnijom; jer tamo može da kupi 7-8 majičica za hiljadu dinara; jer je tamo jednom našla omiljene minđuše, itd. Milena inače radi u jednom kafiću u centru, uvek treća smena, a ako radi i petkom onda ide na Najlon direktno sa radnog mesta. Ima dredove na glavi i taktički dobro raspoređene pirsinge i mladeže po celom telu, kako kaže sasvim dovoljno da je šabani ne smaraju. Međutim, dok isprobava devetu bluzu od jutros, jedan od prodavaca se baš zakačio za nju. A Milena zna, Milena dobro zna, da su takvi kao on ljubazni samo kad se nadaju nečemu za uzvrat i ubeđena je da će joj ovaj uz kusur uvaliti i svoj broj telefona ili će zatražiti njen. Ipak, ništa se od toga nije desilo ovaj put. Prodavac je samo pružio ruku i rekao: „Ja sam Lazo… živim tu, na Klisi… svrati i sledeće subote…“ – Milena uz mlaki stisak primeti i tu plavu senu u njegovim crnim očima… i izvadi telefon iz torbe.

Goran je ubeđen da živi u najružnijem delu grada. Jednom je na svojoj zgradi nažvrljao grafit: „Novo Naselje rađa novo nasilje“. Smatrao je da nema baš puno mesta za nove ideje. Mislio je kako ovaj grad i nije baš tako idealan za ulične pesnike poput njega. Voleo je da priča o tome: sa komšijama, taksistima, kasirkama, sa gostima u hostelu u kojem je radio, itd. Naročito je to voleo da objašnjava strancima, na svom nedovoljno dobrom engleskom jeziku. „This town… pretty fucked up, man…“ – a stranci su ga uglavnom strpljivo slušali. Domaći gosti su bili nešto manje ljubazni, ali ga je te subote ujutru jedan tip pažljivo saslušao od početka do kraja. Goran je krenuo da mu objašnjava kako su pre par meseci po gradu demolirane pekare, zavladala je opšta histerija, dok je u tom trenutku kod njega u hostelu bilo četvoro gostiju „problematične“ nacionalnosti, pa je on bdio nad njima, sugerisao im koja mesta da izbegavaju i nije dremao dok se nisu vratili iz noćnog izlaska. „Sve u svemu, prilično sjebano“, zaključio bi priču tom uzrečicom, kao i obično. Tip mu je samo kratko odgovorio: „Histerija je učiteljica života…“ – i Goran dobi ideju za novi grafit.

Nikola je sa Detelinare i do pre par godina su ga svi zvali Džoni. Voleo je da se gleda u ogledalu, a voleli su i drugi da ga gledaju. To je bila njegova hrana i zato je, između ostalog, rešio da napravi bend, kako bi ga još više gledali. Nije bio baš najbolji pevač, ali je bio dovoljno glasan. Trajalo je to par godina, jednom su čak svirali i na Egzitu pre Love Huntersa, na nekoj lokal patriotskoj bini. Međutim, prvo se raspao bend, a vrlo brzo i sve ostalo… Džoni se osećao poput zgaženog pikavca. I onda, hokus-pokus, Džoni je odjednom postao Džonki. Od onog zgodnog momka ostao je samo zgodan nadimak. Sada ga vidimo kako čeka trojku da ga odveze do centra. On je onaj sa naočarima za sunce, sedi na klupici i stiska malenu limenku guarane sa obe ruke. Ne primećuje leptira koji je sleteo pored njega…

Agi je sa Telepa i radi u očevoj štampariji. Ona ima dugu crnu kosu i raznobojne nokte. Posle posla često prošeta do Šodroša da gleda u labudove. Samo stoji na pristojnoj razdaljini i sa rukama u džepovima gleda u te džinovske guske. Kada bi izašli na obalu, ona opet ne bi znala da pogodi ko su mužjaci, a ko ženke. To joj se jedino sviđalo kod njih, inače su joj bili jezivi. Jednom, dok je tako stajala, prišao joj je neki lik, predstavio se kao Goran i počeo da joj priča o labudovima. Između ostalog, rekao joj je da mogu da prelete po hiljadu kilometara u cugu, kao i da ima nekih među njima koji žive i po pedeset godina. Pola veka, pomislila je Agi, ona će imati toliko za manje od dve decenije, to je takoreći tu iza ćoška, kad bi još samo mogla do tada da nauči da leti… Neradnim subotama Agi ode do keja da traži leptire. To joj je zapravo samo izgovor i onda šeta pored reke sve dok ne padne mrak. Ovoga puta joj je nešto drugo odvuklo pažnju, jer je duž celog keja neko, a ona pretpostavlja ko, na svakih pet metara ispisao grafite: „Agi, volim te“. Nečuveno, pomislila je ona, a onda nastavila da broji natpise sve do mosta…

Mrak je već uveliko pao kad je Vanja zakoračio na Varadinski most. Imao je trideset godina, od čega je bar dve trećine vremena proveo proklinjući rođene roditelje zbog ženskog imena koje su mu dali. Vanja je kao član vladajuće stranke postao najmlađi odbornik u gradskoj skupštini, a sada je pokušavao da se seti kada je poslednji put ovako prošetao do grada. Živeo je sa sremske strane i uglavnom je svuda išao kolima. Na mostu je uočio gomilu katanaca zakačenih za ogradu, sa ugraviranim datumima. Prvo je pomislio da je reč o samoubicama, ali je zbog količine katanaca shvatio da mora biti da je to neka romantična pomodarija. On smatra da romantika nije baš neophodna, ali slično je mislio i o samoubistvima, poštenju, savesti i istraživačkom novinarstvu. Recimo, kada bi se neki lokalni novinar ozbiljnije pozabavio Vanjom, možda bi u nekom trenutku iskopao to da Vanja, osim što vara ženu, usput diluje i drogu. Teško da bi otkrio i za koga, jer to bi već bilo ravno samoubistvu, ali bi definitivno narušilo Vanjin politički ugled, pošto se takve stvari ne zaboravljaju tako lako u ovoj velikoj palanci. Vanja upravo nosi jedan paketić stalnoj mušteriji sa kojom ima razrađenu taktiku. Nađu se na određenoj klupici u Dunavskom parku, pozdrave se poput starih školskih drugova koji su se slučajno sreli posle dužeg vremena, popričaju 5-6 minuta, neprimetno naprave robno-novčanu razmenu i onda svako na svoju stranu… Džonki je čekao na svom mestu i ovoga puta, jer Džonki je dobar pas, Džonki ga nikad ne bi zajebao… „Kakve glupe ptičurine, samo se vrte u krug u tom jezeru, kakav glup život…“ – rekao je Džonki pre nego što su se rastali, a Vanja reši da napravi još jedan krug oko parka pre nego što pozove taksi…

Martin je poslao poruku Čili da će se večeras naći na njihovom mestu na Tvrđavi i izašao iz hostela nešto pre ponoći. Ostavio je za sobom prazan kofer i nula otisaka. U holu je prošao pored recepcionera koji je nekoj lepuškastoj devojci duge crne kose objašnjavao kako su svi leptiri zapravo histerični, a neki čak pate i od šizofrenije. Martin se na to samo nasmešio i izašao na ulicu u ubedljivi mrak. Mimoišao se sa nekim krupnim momkom i devojkom sa dredovima. U prolazu je čuo samo jednu rečenicu: „Moram da ti kažem nešto što do sad nisam nikom rekao…“ – i na trenutak mu je bilo žao što neće moći da čuje o čemu se radi. Ipak, zvono na katedrali ga je podsetilo da bi trebalo da požuri, da obavi taj posao zbog koga je opet došao…

Sutradan ujutru, leš lokalnog odbornika isplivao je iz jezerceta u parku; vižljasti kolporter iz Zmaj Jovine već je mogao da predvidi sutrašnje naslove o nastavku serije ubistava korumpiranih političara; prodavci i taksisti su dobili novu temu za razgovor sa mušterijama; đubretar sa tvrđave je upravo uklanjao praznu paklicu cigareta; Martin je po ko zna koji put rešio da će prestati da puši, a Čila je rešila da će početi da dolazi na vreme… „Ali, da li je kasno za promene?“, pitao se Dunav, večiti mrgud.

Niš, aj lav ju (mart, 2010.)

Steva živi na Margeru i ima dvadeset godina. Njegova mirna uličica se nalazi odmah iza ogromnih zgradurina. Kad ujutru oko osam izađe iz kuće i krene na posao, može da uživa u cvrkutanju ptica i lavežu komšijskih pasa… Ali, to traje samo jedan minut, jer čim prođe kroz prvi suteren, već ulazi u jutarnji gradski špic i izbija pravo na vrlo prometnu Dušanovu ulicu. Steva je prošle godine slučajno napravio dete svojoj devojci i sada mora da radi dva posla kako bi prehranio porodicu. Ujutru prvo ode da pokupi plakate iz firme i onda ih lepi po gradu. Centar je njegov reon, sva sreća, jer je ceo život živeo u njemu i ne poznaje baš najbolje periferije. Prvo temeljno izlepi pešačku zonu Obrenovićeve, bivše Pobedine, gde se oseća vrlo gubitnički kad god sretne nekog poznatog. Ipak, uvek se teši sa onim da je bolje da ne krade i da je bar pošten, ako ništa drugo. Kada izlepi i sve one sporedne ulice onda napravi pauzu, kupi pivo, pređe tvrđavski most i sedne negde pored Banovine da odmori. Posle toga lepi još oko dva sata i onda ode kući da ruča. Poljubi ženu i bebicu i ode u kafić da radi drugu smenu…

Maša živi na bulevaru u zgradi koja se zove Lepa Brena. Ima nekoliko ulica u gradu koje se nazivaju bulevari, ali samo za ovu se taj naziv odomaćio i onaj nastavak u imenu uopšte nije potreban. Kad smo već kod tih imena, na ovom bulevaru su Lenjina nasledili Nemanjići, tako da je i zgrada Lepe Brene mogla da se preimenuje u Lepu Lukić. Mašu to uopšte ne interesuje jer ona živi u svom svetu i ide u srednju umetničku školu, završna godina. Kad izađe iz zgrade obavezno prvo prošeta kroz neki od obližnjih parkića, traži inspiraciju za svoje slike, pa tek onda preko širokog bulevara pusti svoju kosu da vijori. Stavi slušalice u uši i nikoga ne čuje. Ako ste slučajni prolaznik, možete slobodno ćutke da se divite njenoj lepoti. Ali samo to i možete, jer se na prvi pogled vidi da je umišljena, izmišljena, i duboko zamišljena. Dakle, nemate šanse kod nje, ona je zaljubljena u jednog iz Mokranjčeve…

Borko živi na Trošarini i brucoš je na pravnom fakultetu. On uopšte nije želeo na taj faks i upisao ga je zbog svojih roditelja. Hteo je da upiše glumačku akademiju, ali nije prošao prijemni. Nedavno je postao džanki i uglavnom završava drogu od lokalnog dilera, u garaži svoje zgrade. Posle toga na brzinu pokupi Miću Goluba, ortaka iz detinjstva, i onda kod Ćele Kule uhvate bus za centar. Izađu kod Konja i onda brzo preko mosta odu pravo u Tvrđavu da se bocnu u jednom od tajnih prolaza, usred bela dana. Posle im je sve lagano…

Dejan živi čak na Ledenoj Steni. Ima skoro trideset godina i živi sam u stanu svojih roditelja. Lenj je i ne voli previše da ide do grada. Više mu se sviđa ideja da se sa društvom iz kraja napije iza zgrade i da se onda pijani voze okolo. Ne smeju ka centru jer će ih uhvatiti policija. Ovamo policija zalazi baš kad mora, a i svi ostali, nikom Ledena Stena nije usput. Ipak, Dejan se danas odlučio da se malo lepše obuče, da obuče farmerice, i da ode da izvadi novi pasoš. Ipak, prvo je svratio do buvljaka kod glavne autobuske, da vidi ima li nekih dobrih trenerki. Dok je prelazio most sa druge strane, neka narkomančina ga je zakačila ramenom, ali mu se Dejan dovoljno jako namrštio. Malo se zbunio kroz koju uličicu mora da se prođe da bi se stiglo do SUP-a, pa je greškom skrenuo u nekadašnju hipi dolinu, ali to mu je dalo dovoljno vremena da razmisli zbog čega je njemu uopšte potreban pasoš. Nije mogao da se seti nijednog dobrog razloga osim toga da su skoro svi koje poznaje izvadili ove nove. Pa stvarno, kad malo bolje razmisli, ne bi mogao da se seti ni kad je poslednji put išao negde van grada… Ma i ovde u centru nije bio već mesecima, čak je i ulicu pogrešio… Gužva je prevelika i on odustaje…

Iva živi u Duvaništu i ima dugačku plavu kosu sa šiškama. Završila je srednju turističku, jer joj je bila najbliža, i već par godina radi u jednoj agenciji. Ne plaćaju baš puno, ali dovoljno za džeparac. Učili su je da se autobusi i momci ne čekaju, pa zato ide peške do Merkatora, svaki dan. Trenutno nema sponzora, pa zato pazari samo kad primi platu, ali voli da se vozi pokretnim stepenicama. Voli da prebaci svoju torbicu preko polupodignute ruke i zamišljeno gleda u izloge dok se penje na drugi sprat. Većina prodavačica je već poznaje i obaveštavaju je kad će biti sniženja, da može da isplanira. Dok prolazi pored kafića koji su puni celi dan, ona uzme mobilni telefon i uvek dugo kuca poruku, verovatno nekom liku koji vozi audi. Na posao ponekad i zakasni, ali ne mari, jer je šef porodični prijatelj. Posle posla malo obiđe i radnje po centru, ali se ne seća kad je poslednji put prešla most…

Nedžad i Zdravko žive na Apelovcu i išli su zajedno u osnovnu školu. U odeljenju nije bilo puno dečaka pa su se njih dvojica uvek dobro slagali i bili zajedno u ekipi kad se igrao fudbal. Nedžad je u osmom razredu rešio da konačno napravi rođendan i da pozove celo odeljenje, ali je samo Zdravko došao. Ipak, posle osnovne, putevi su im se razišli. Nedžad živi u cigan-mali koja se igrom slučaja zvanično naziva Crvena zvezda. Još većom igrom slučaja, pre par godina je Niš-ekspres lokalnu stanicu u tom naselju, na zvaničnoj prezentaciji, obeležio sa „Cigani“. Nedžadu je otac završio u zatvoru, tako da je on sad postao glava porodice, o srednjoj školi nije bilo ni govora, već je nastavio porodičnu tradiciju skupljanja kartona po celom gradu. Zdravko je u međuvremenu završio „Teslu“ i tu negde počeo da navija za Radnički i usput postao skins. Jednom se toliko napio na keju da je pišao direktno sa mosta, onog istog mosta ispod koga je Nedžad često skupljao kartone…

Mare je došao iz Lipljana još pre bombardovanja i sad već više od decenije živi u Durlanu. Kad se doselio bio je mali Mare, a sada je nabildovan i jedva prepoznatljiv. Kajla i crne naočare se vide uvek kad otvori prozor svog audija. Voli tako da prolazi preko svih mostova i kroz sve prometnije ulice. Svi u gradu znaju za njegov lakat. Svima se hvali kako je izmislio foru da je minaret na gradskoj džamiji zapravo kurac bez glavića. Pre par godina je bio preko i od kada se vratio samo menja ta besna kola. Posle parkiranja ih dugo gleda i onda smešnim hodom odšeta do najbližeg kafića. Sada je od Steve naručio kapućino i počeo glasno da priča sa nekom mačkom preko telefona… Maša prolazi pored njega, ne vidi ga i ne čuje, pevuši nešto tiho i odlazi na gornji sprat…

Uroš živi u Mokranjčevoj i izlazi iz kuće samo noću. To je zato što se iz Mokranjčeve pruža najbolji pogled na ceo grad, a taj vidikovac je neuporedivo lepši noću. Ako ne žuri nigde, prvo popuši jednu cigaru zagledan u sva ta svetla, a onda nizbrdicom do palilulske rampe. Tu uvek skrene desno, čak i ako žuri, jer mora da prođe kroz Čair, park u kome je odrastao. Tu pokupi svu neophodnu energiju za ostatak noći. Ta mala slikarka ga čeka u kafiću i on se nada de će večeras biti krvavo. Ulazi unutra, prolazi pored Mareta i Ive, zagleda se u Ivin beli vrat (jer Mare i nema vrat), pa onda produži gore na sprat. Mašine nevine oči zaljubljeno gledaju u Urošev psihotični osmeh, koji se blago ocrtava na njegovom mladalačkom licu. Posle razgovora u kafiću, njih dvoje odlaze u šetnju, u mrak… Dok prelaze preko mosta, Mića Golub odgovara Borka da skoči sa istog u Nišavu. Uroš je zagrlio Mašu i vodi je u tvrđavu. Jedan gavran odleće sa bedema ka mesecu, dok zvono sa saborne crkve obeležava ponoć…

Most je sada prazan. On stoji tu već jako dugo. Nema predstavu o vremenu i nema pojma u kom je gradu. Seća se samo kad su na ovoj istoj reci plesale vile…