THEY TRIED TO MAKE HIM GO TO REHAB, BUT I SAID: „NOB, NOB, NOB“

Viši sud u Beogradu usvojio je 14. maja zahtev za rehabilitaciju Dragoljuba Mihailovića, poništivši presudu iz jula 1946. kojom se on osuđuje na smrt. Sudija Aleksandar Trešnjev tom prilikom je izjavio da se Mihailović smatra neosuđivanim, jer je sud utvrdio da je sporna presuda doneta u nezakonitom procesu, iz političkih i ideoloških razloga. Na ovu odluku ne postoji pravo žalbe.

Ipak, priča o rehabilitaciji Mihailovića neodvojiva je od procesa rehabilitacije celokupnog četničkog pokreta i predstavlja samo šlag na torti višedecenijskog revidiranja istorije. Kao što to obično biva, bujanje nacionalizma i ekstremne desnice najpre se očitava na mestima poput fudbalskih stadiona, gde su se još krajem osamdesetih mogle čuti četničke i ustaške pesme i šovinistički pokliči. Samo par godina kasnije, te iste pesme će se preneti na ratišta širom SFRJ. Bez obzira na zvaničnu ideologiju koju je zastupao tadašnji predsednik Slobodan Milošević, koji je nastojao da na priči o socijalizmu i očuvanju Jugoslavije stvori sliku o sebi kao o srpskom Titu, činjenica je da je njegova politika sve vreme bila izrazito nacionalistička. Samim tim, za vreme ratova devedesetih, niko u vlasti i samoj JNA nije bio gadljiv na četnička obeležja i raznorazne paravojne formacije, koje su nicale kao pečurke posle kiše.

Činjenica je i da su u oživljavanju ravnogorskih duhova najveću ulogu ipak imali predvodnici dve opozicione stranke – Vuk Drašković i Vojislav Šešelj. Ovaj drugi je čak 1989. godine proglašen i za četničkog vojvodu, od strane Momčila Đujića, jednog od preživelih vođa ravnogorskog pokreta. Đujić je tokom rata otvoreno sarađivao sa okupatorskom vojskom i bio pripadnik italijanske vojske u „Dobrovoljačkoj antikomunističkoj miliciji“, a nakon rata je prebegao u Ameriku. Ipak, Đujić je odluku o odlikovanju Šešelja povukao 1998. godine, kada je SRS ušla u koaliciju sa Miloševićem.

Međutim, ni nakon tzv. demokratskih promena iz 2000. godine, ovaj proces nije zaustavljen, već je samo stavljen u pravne okvire, u skladu sa karakterom novog predsednika Koštunice. Koalicija DOS, koja se mogla okupiti samo oko jednog zajedničkog cilja, započela je svoju vladavinu u prilično šizofrenom duhu, koji je karakterističan praktično za sve vlade do današnjeg dana. Tako je jedna od prvih ozbiljnijih odluka Đinđićevog kabineta bila da se u osnovne škole, kao izborni predmeti, uvedu građansko vaspitanje i veronauka. Dakle, populizam na snazi i pokušaj zadovoljenja što šireg spektra biračkog tela. Slični argumenti biće iznošeni i u prilog rehabilitacije ravnogorskog pokreta, jer smo sve češće mogli čuti priču o dve, ravnopravne, antifašističke vojske, a sve pod parolom famoznog nacionalnog pomirenja.

Izjednačavanje partizana i četnika nastavljeno je 2004. godine, za vreme prvog premijerskog mandata Vojislava Koštunice. Tada je, na predlog SPO, Skupština Srbije donela zakon koji je izjednačio prava bivših pripadnika ove dve vojske, uključujući i pravo na ratne penzije. Prava su zasnovana na tezi da su oba pokreta bila antifašistička i da su se borili protiv okupatora. Činjenica da do sada niko od potencijalnih četničkih veterana nije iskoristio ovo pravo na penziju, govori o tome da je ova odluka isključivo politička i da je doneta u skladu sa vladajućom reakcionarskom politikom.

Proces za rehabilitaciju Dragoljuba Mihailovića počeo je 2006. godine, a pokrenuo ga je njegov unuk, Vojislav Mihailović. Ipak, prvo ročište je održano tek četiri godine kasnije. U to vreme Srbijom je vladao Tadićev DS, a kakvi su stavovi po ovom pitanju bili u tadašnjem državnom vrhu, možda najbolje ilustruje izjava Slobodana Homena, tadašnjeg državnog sekretara u Ministarstvu pravde, koji pred izbore 2012. na javnom servisu izjavljuje da general Mihailović nije bio ratni zločinac, niti saradnik okupatora. Ovim se samo potvrđuje da, kada pričamo o rehabilitaciji, ne možemo govoriti samo o pravnim aspektima i poništavanju suđenja (koje je svakako bilo problematično sa aspekta sudstva 21. veka), već na delu imamo pokušaj potpunog revidiranja čitavog jednog dela naše istorije, zato što se rehabilitacija u našem društvu ne doživljava kao pravna, već kao ideološka mera.

Zato bi na ovom mestu bilo važno još jednom podsetiti kakva je bila stvarna uloga četničkog pokreta u Drugom svetskom ratu. Nakon kapitulacije Kraljevine Jugoslavije, u aprilu 1941. godine, pukovnik Mihailović je sa malom grupom oficira počeo da okuplja četničke odrede na planini Ravna Gora. Njima se pridružila i grupa civila iz Srpskog kulturnog kluba, čija ideologija neodoljivo podseća na političku liniju koju je pola veka kasnije zastupala SANU. Ova grupacija je ubrzo izdala i proglas, koji je i Mihailović podržao, a u kome se poziva na biološko očuvanje srpskog naroda, što podrazumeva izbegavanje direktnih sukoba sa okupatorima, dok se za podizanje ustanka očekuje dolazak i pomoć saveznika, nakon čega bi se formirala etnički čista Kraljevina Srbija. Naravno, zbog ovakvih stavova nije bilo moguće suštinsko savezništvo sa partizanima, bez obzira na kontakte sa Titom na početku rata. Ravnogorski pokret će ubrzo sve svoje snage usmeriti na borbu protiv komunista, smatrajući ih većim zlom od fašista, pa se tako neće libiti da u toj borbi dobiju pomoć i od okupatorskih snaga. Štaviše, pripadnici četničkog pokreta su u mnogim mestima ušli i zvanično u sastav italijanske vojske. Sve ovo pratili su stravični zločini prema nesrpskom stanovništvu i simpatizerima partizana. Naravno, Mihailović je na suđenju, kao i većina ratnih zločinaca, govorio kako nije znao za ove stvari. Ipak, činjenica je da je Mihailović lično predvodio tzv. crne trojke, četničke formacije za likvidaciju političkih protivnika, koje su zvanično osnovane za borbu protiv okupatora, ali su se na njihovom udaru pre svega našli komunisti i članovi njihovih porodica. Imena za likvidaciju su čitana direktno preko Radio Londona, a trojke su imale zadatak da eliminišu svakog pored koga bi Mihailović stavio slovo Z (zaklati). Bez obzira što se na sudu Mihailović branio da je Z značilo „zastrašiti“…

Kada je 1943. godine došlo do kapitulacije Italije, četničke vođe su sarađivale i sa Nemcima, pre svega kako bi se zaštitili od sve jačih partizana. Takođe, Mihailović i ostali su u to vreme imali i saradnju sa Milanom Nedićem, kvinsliškim premijerom Srbije. Sve to je doprinelo da do kraja ove godine saveznici promene svoju politiku i u potpunosti se okrenu podržavanju partizanskih gerilaca. To će u potpunosti izbaciti iz igre ravnogorski pokret, koji je do kraja rata bio prilično dezorijentisan, pokušavajući da pronađe bilo kakvu pomoć u borbi sa komunistima. Čak je i kralj Petar II, avgusta 1944. godine, iz Londona pozvao na ujedinjenje u narodnooslobodilačkoj borbi pod vođstvom maršala Tita i oštro osudio „zloupotrebu imena Kralja i autoriteta Krune, kojim se pokušalo opravdati saradnju sa neprijateljem“.

Nakon završetka Drugog svetskog rata Komunistička partija u Jugoslaviji je počela sa hapšenjem svih pripadnika i zapovednika onih vojnih jedinica protiv kojih je ratovala. Isti scenario bio je u gotovo svim oslobođenim zemljama. Sudski procesi su veoma brzi, a presude su uglavnom najstrože, uz obrazloženja da su optuženi krivi za dela izdaje i saradnje sa okupatorom. Dragoljub Mihailović uhapšen je u martu 1946. godine, dok je suđenje trajalo svega meseca dana, nakon čega je pogubljen, 17. jula iste godine, na nepoznatoj lokaciji. Slična sudbina zadesila je mnoge ratne zločince i saradnike okupatora, u gotovo svim evropskim zemljama, što je očigledno bio neophodan segment procesa denacifikacije društva. Bez obzira na karakter i nesavršenost ovakvih sudskih procesa, za sada se ni u jednoj od ovih zemalja nije krenulo sa rehabilitacijom kolaboracionista bilo koje vrste.

Dakle, odluka o rehabilitaciji Dragoljuba Mihailovića doneta je 15. maja ove godine. Godine u kojoj je predsednik naše države i dalje čovek koji je za vreme rata u BiH proglašen za četničkog vojvodu od strane Vojislava Šešelja, a čiji je savetnik bio jedan od najglasnijih pobornika rehabilitacije đenerala Draže. Isti predsednik koji je, u onom šizofrenom duhu, samo par dana pre odluke bio u Moskvi na proslavi Dana pobede nad fašizmom. Doneta je ova odluka tek nešto više od godinu dana nakon što je premijer Srbije postao čovek koji je, po sopstvenom priznanju (hvalisanju?), krajem osamdesetih bio redovni posetilac onih istih stadiona sa početka teksta. Čovek koji je organizovao vojnu paradu povodom oslobođenja Beograda četiri dana ranije, bez ikakvih obeležja onih koji su to oslobođenje sproveli u delo. I zato, kada se sklope sve ove pomenute političke kockice iz prethodnih decenija, čini se da ovakva odluka nikoga ne bi trebalo da iznenađuje. Odluka da se Dragoljub Mihailović smatra neosuđivanim, jer je „sporna presuda doneta u nezakonitom procesu iz političkih i ideoloških razloga“. Isto tako, nikoga ne bi trebalo da začudi ako se jednog dana, zbog svega gore navedenog, poništi i odluka o rehabilitaciji, „jer je doneta iz političkih i ideoloških razloga“.

Advertisements

GRLITI VETAR

Zara Di poskakuje dok hoda. Ima dugačke noge i dovoljno je visoka da ne mora da nosi štikle. Zara Di kaže zdravo na svakom ćošku. Zara Di ima dugačku crnu kosu, ali joj ona ne smeta da spakuje pivo u plastičnu kesu. Nikad ne žuri, zastane u parku da pročita par stranica knjige i onda nastavi dalje. Živi u malom stanu i često ide u biblioteku. Zara Di voli dobre preporuke, ali najviše voli Hesea. Zara Di jede kokice na klupici i čita Hesea. Onda se vraća u svoje detinjstvo i pita se da li je sve moralo da bude baš ovako. Ona je zadovoljna svojim životom, ali stalno izmaštava neke drugačije, paralelne. Zara Di je radoznala, ide na koncerte klasične muzike i na sajmove automobila. Dovoljno je visoka da je tamo pomešaju sa manekenkama. Dovoljno dobro se smeje da to izgleda kao jedna zrela, ali blago raspuknuta višnja…

Zara Di ponekad iznenada kine i doživi omanji orgazam. Ponekad pocrveni kad se priča o seksu. Zara Di sanja o kući na selu i voli da mazi konje i krave. Zara Di ima crne oči i trudi se da ne krivi kičmu. Povremeno nosi naočare bez okvira i žmirka očima kao da ne vidi dobro. Nekad raširi noge samo od kolena na dole, ali tako da joj se palci dodiruju. To radi samo onda kad bi da bude neko drugi i kada priča na jezicima koje ne poznaje. Zara Di voli da putuje i sanja o jugu Francuske i Skandinaviji. Za svaki mesec u godini tačno zna kako će se osećati, dok dane u nedelji deli na parne i neparne. Zara Di ima neke uvrnute fetiše, ali o tome nikome ne priča, tako da znamo samo da nikad ne glumi orgazam…

Zara Di radi na vrhu jedne visoke zgrade i odatle posmatra ljude koji pretrčavaju ulicu van pešačkog. Ona uvek prelazi na zeleno, osim noću. Tada pretrčava gde stigne, drži limenku u rukama, dok joj se kosa blago vijori za njom. Pokušava da zagrli vetar, smatra da je nepotrebno grliti drveće i praviti čvorove na pertlama. Matematiku i istoriju ne svodi samo na brojke i godine, uvek traži nešto više. Ipak, voli i jednostavne stvari, poput šetnje pored reke, sunčanja na plaži i vožnje u metrou. Ponekad zastane na lokalnom groblju da popuši cigaru. Gleda u oblake i divi se životu. Onda ustane i opet poskakuje dok hoda… Takva je Zara Di.

Vlada J. pretrčava bulevar van pešačkog prelaza i pravi se da ne čuje psovke iz jednog od automobila. On se ne razume u automobile, telefone i generalno u sve što ima neki model. Osim u model violine koju poseduje… Vlada J. ima vrlo raštimovani hod, na osnovu koga nikad ne biste pogodili da se bavi muzikom. Ispod neispeglane majice ocrtava se omanji pivski stomak, mada na osnovu njegove neuredne kose, koja mu prekriva uši, mnogi pomisle kako ima i više od jednog poroka. Vladu J. ne zanimaju ljudi koji o drugima sude na osnovu frizure. U principu, ljudi ga previše ne zanimaju, a ne razume se ni u njih…

Vlada J. stoji na kraju pokretnih stepenica i svira svoju violinu… Svira katastrofalno, skoro da ne može da pogodi ni jedan ton. Ljudi ga zaobilaze, prave grimase, deca mu se podsmevaju, tek poneko iz sažaljenja ubaci neki novčić u njegovu kutiju. Jedna devojka duge crne kose spušta se niz pokretne stepenice i ne odvaja pogled od violiniste. Zastaje na par metara ispred njega i pažljivo sluša. Dve suze se simetrično spuštaju niz njene obraze i dodiruju uglove jedne zrele, ali blago raspuknute višnje. Za razliku od ostalih slučajnih prolaznika, Zara Di je znala da Vlada J. ne čuje od rođenja, ali, takođe za razliku od drugih, osetila je kako ta muzika dolazi direktno iz srca.

Vlada J. je uvek žmurio dok je svirao i tako još više usmeravao svoja čula na samo jednu stvar. Tako je izmišljao nove živote i druge univerzume, milovao zvucima violine zalaske sunca i uspavljivao se na dnu mora. Mogao je šta god poželi i jedino tada se ničega nije bojao. Kada je ovoga puta otvorio oči, ispred njega nije bilo nikoga, ali kao da je cela atmosfera u tom podzemnom prolazu nekako postala drugačija. Spustio je pogled i video da je njegova kutija sada znatno punija. Vlada J. je još jednom pomislio da stvarno ne razume te ljude i onda nastavio da svira… Takav je Vlada J.