GANG OF THREE

Cin-cin-cin
Začuje se zvonce svaki put kad dobijemo novu isporuku. Ovde dole u magacinu je hladovina. Izborili smo se da ne moramo da nosimo one fantastične uniforme žuto-zelene boje, jer nas u svakom slučaju niko ne vidi. Nevidljivi, neprijavjeni i skoro pa neplaćeni. Ima nas troje koji ovde vredno radimo. Maler i ja fizikališemo, s tim što je on nem, što znači da ne progovara ništa pod milim bogom, a i ja mu se ponekad pridružim, pa se čuje samo „cin-cin-cin“. Tu je i Zandra koja nam dođe kao neka šefica. Ona ima plavu kosu i onu uobičajenu lepotu na koju možete misliti ujutru kad se probudite ukočeni samo na jednom određenom mestu. To na neki način olakšava ustajanje za posao i istovremeno smanjuje napetost na istom. Siguran sam da bi atmosfera u suprotnom bila vrlo zapaljiva, što nikako nije dobro s obzirom na prirodu magacina kao takvog. Zandra kaže Maleru i meni čega treba i koliko, mi to onda brzinom svetlosti natovarimo u kamion, te tako pomažemo gomili robe da izađe na pravi put i udomi se naposletku…

Cin-cin-cin

Ovoga puta je utovar u pitanju. Zandra je malo nervozna, mislim da je sinoć raskinula sa nekim momkom. Inače, ona već ima jedno dete, ali o tome ko je otac među nama dvojicom postoji više teorija nego o 11. septembru. Ponekad Zandra dovede i malu Zoju kod nas u magacin. To su retki dani kad osmeh odzvanja u ovoj prostoriji. Zoja obožava da igra pantomime sa Malerom i sa mnom, a uvek padne u nesvest od smeha kada mi nešto ispustimo prilikom utovara (isto je i sa istovarom). Ona ima šest godina i dogovorili smo se da mi bude devojka kad napuni dvadeset, ukoliko se ja do tad ne oženim ili ako budem imao neku krajnje liberalnu ženu. Inače, to da ja trenutno nemam ni devojku ne moram ni da napominjem, to možete uvek videti po broju pesama koje pišem. Prosta računica, što više pesama, to znači manje tuc-tucanja, a što više slatkog seksanja, to znači manje poezije. Mogu samo da kažem da sam juče napisao tri pesme, posle svakog obroka po jednu. Toliko neiskazanog seksa je trenutno u meni da mislim da je počeo da mi viri iz ušiju. Ipak, trudim se da stihovima sve to kanališem u nešto pozitivno, tako da već odavno imam materijala za pravu pravcatu zbirku.
Evo vam jedne strofe na uvid:

Život je kao bingo ili tombola,
život je zaključan u magacin,
retko se dobija pa je život pun bola,
zato čujem samo: cin-cin-cin

To je iz ciklusa magacinske poezije, tako sam imenovao novi pravac koji ću pokrenuti, a moja prva zbirka će se zvati „Damaged goods“. I baš dok to objašnjavam Maleru, koji se sa svim izrečenim vrlo eksplicitno slaže, zvoni mi telefon… Čuje se ženski glas, ali je veza loša, tako da razaznajem samo: „Da li možete da mi odradite…kškškškškš… macu“. Rekoh da se ne bavim time, ali moram da vam priznam da mi je zakškškala maštu. Ispostavilo se da zove iz društva za zaštitu životinja i da joj je potrebna reklama sa mačkama u glavnoj ulozi, ali me je prethodna misao toliko omela da sam u trenutku potpuno zaboravio kako sam svojevremeno dao oglas u kome lažem da jeftino pravim dobre reklame. Prihvatio sam, a zašto da ne, možda to donese izvesno poboljšanje u moj ekonomski, ili makar seksualni život…

Cin-cin-cin (mnogo bih više voleo ovaj zvuk da označava, recimo, kraj radnog vremena)

Kada sam stigao kući, odmah sam se bacio na kopirajterski rad, za koji sam svojevremeno završio papreno skupi jednomesečni kurs. Znao sam dobro da nam je na prvom mestu potreban dobar slogan i zato sam ga ubrzo i smislio: „Ne ubijajte mačke, ubijajte magacionere!“ – mislim da je to dovoljno upečatljivo. Scenario za reklamu je sledeći: Dovedemo osam mačaka kod nas u magacin i pustimo ih da jure miševe (kojih tamo hvala bogu ima na pretek), a onda pustimo i osam kerova u magacin i sve ih zajedno zaključamo. Sjajno, kažem ja. Sjajno, ne kaže Maler. Međutim, već sledećeg trenutka, vrata se ruše i vide se samo mačke kako jašu pse. U sledećem kadru Maler i ja ležimo na podu, rastrgnuti, poderane odeće i krvavih ekstremiteta… Pozvao sam odmah ženu iz društva za zaštitu životinja i ispričao joj celu moju genijalnu ideju za reklamu, uz poentirajuću poruku na kraju… Samo sam dodao da će možda biti malo nezgodno odraditi dobar kasting za uloge pasa i mačaka, ali mi je ona nakon toga rekla da sam pogrešio broj i kškš – prekinula vezu.
Posle toga sam napisao još pet pesama, a onda ujutru još jednu, pre posla, umesto da mislim na Zandru. Ona je došla sva rascvrkutana i bilo je očigledno da sinoć nije napisala ni jednu jedinu reč. Maler je sve to posmatrao i onda uzeo papir i olovku. Precizno, kao lenjirom, podelio je papir na dva dela, a onda nacrtao mene namrštenog, kako mi reči iskaču iz ušiju, a Zandru osmehnutu, kako leprša. Reči koje su meni iskakale iz ušiju bile su sledeće: Požuda, Bol, Strah, Ljut, Krut, Zandra. Nisam znao da Maler tako lepo crta, ali nisam mogao da mu se divim u tom trenutku, jer sam bio kao malo ljut. Zato sam ga pitao: „Dobro, pametnjakoviću, a gde si ti u svemu tome, zar te nisu učili da crtaš i autoportrete, a?“ On je na to odgovorio okretanjem druge strane papira, koja je bila bolno prazna, nakon čega su nam se na kratko susreli pogledi, a onda se začulo još jedno:

Cin-cin-cin

Prošlo je tačno godinu dana od kako sam otišla. I evo skoro je godinu dana kako slušam ovaj divni zvuk. Pre tačno godinu dana sedela sam u kuhinji, mojoj bivšoj kuhinji, i razmišljala da li sam spakovala sve što mi je potrebno. Pakovala sam se celo prepodne, u tišini, a onda sam spremila ručak. Oproštajni ručak. Sačekala sam mog, sada već bivšeg muža, dok su mi se (o)sećanja komešala po glavi…
Ali, tako je bilo celog mog života. Uvek sam trpela one koje sam najviše volela. Tatu koji je voleo da pipka, mamu koja je volela da pije, i muža koji povremeno bije… Eto, čak se i rimuje. Možda jednom počnem da pišem pesme kako bih se izborila sa tim demonima. Do tada su i ovi dnevnički zapisi sasvim dovoljni. I seks sa neznancima, normalno. Samo za jedno veče, svakako.
Prošlo je tačno godinu dana od kako sam otišla. Rekla sam mu: “Ne znam tačno kada je pošlo naopako, ali se sad više i ne sećam kako je bilo kad je bilo dobro.” On je onda potegao našu ćerku kao poslednji adut, a ja sam mu odgovorila da mu se serem u taj brak i te roditelje koji sav teret opstanka svog (jadnog) zajedničkog života svaljuju na decu. Naravno, to je značilo i da ću morati da dam otkaz u firmi njegovog oca. On je rekao: “Mislio sam da te večeras vodim u pozorište” – naravno, uvek bi me negde vodio, nikad nigde nismo išli zajedno, uvek bi me on izvodio u šetnju… Odgovorila sam: “E pa evo ti male kućne predstave”. I to su bile poslednje reči koje smo razmenili…

Cin-cin-cin

Sada već neko vreme radim u magacinu ispod velike neonske reklame. Plata je mnogo manja i neredovnija nego u prethodnoj firmi pa sam morala da izmislim i drugi posao. Šminkam lokalne šmizle, tako da se oko nove godine i maturskih večeri obično obezbedim za narednih par meseci. Zoja i ja živimo u nekoj garsonjeri u kojoj nema ogledala. Povremeno kad u nekom prozoru uhvatim svoj odraz čini mi se da su moje oči ipak veselije nego ranije.
Dole u magacinu imam dvojicu kolega. Za jednog su mi rekli da se zove Maler, što je čudno ime, ali izgleda da on nije odavde pošto ništa ne priča, samo klima glavom. Drugi se zove Avram, što je isto malo čudno ime za jednog tridesetogodišnjaka. Uglavnom, on priča za obojicu. Mislim da me posmatra kao neku laku žensku i povremeno pokušava da mi se nabacuje, ali sam ja odmah samoj sebi rekla: sa kolegama ništa! Ne zato što sam ne znam kakav profesionalac, nego što se to nikako ne poklapa sa mojim paklenim planom sklapanja veza sa što moguće kraćim rokom trajanja.

Prvog radnog dana sam imala ovakav razgovor sa Avramom:
– Imaš upaljač?
– Nemam, a i ovde je zabranjeno pušenje.
– Odakle znaš da bih pušila?
– Tako mi deluješ…
– Kako?
– Nervozno.
– Umukni.
– Pošteno…

Uglavnom su tako zvučali i naši naredni razgovori. Ipak, pošto sam par puta morala da dovodim i Zoju na posao primetila sam da je Avram super sa njom, da je zasmejava i da je i ona njega zavolela. To je ubrzo naše razgovore prenelo na sasvim drugi nivo.
– Kaži mi, molim te, šta da radim sa ostatkom svog života, ako imaš bilo kakvu ideju?
– Imam kako nemam. Imaš para?
– Pa i ne baš…
– E, onda jebiga… Mislio sam da kupiš klavir.
– Ali ja ne znam da sviram.
– Ja bih te naučio.
– Ti znaš da sviraš klavir?
– Ja sve znam.
– O, molim te, umuk…

Cin-cin-cin

Kad malo bolje razmislim, razgovori su se i dalje identično završavali, mojom željom da mu začepim usta, samo što je bilo momenata kada sam poželela da to uradim svojim usnama. Ipak, taj prokleti zvuk mi je najčešće raspršivao takve misli. Maler je obično samo ćutke posmatrao ta naša početna flertovanja i zapravo se činilo kao da ništa i ne primećuje. Par puta me je pratio kući, ali nikad ništa nije pomenuo, zapravo sam uglavnom isključivo ja pričala. Jednom sam ga pitala šta misli o Avramu, a on se samo značajno nasmejao… Večeras se vraćam kući sama, zelena i žuta boja se razlivaju po ulici, volim moju neonsku siluetu…

Cin-cin-cin

Novi radni dan… Moje ime je Maler. Tako su me nazvali tamo odakle dolazim. Pre četiri proleća u mojoj zemlji je počeo rat. Ja sam tada imao tačno dvadeset godina i sigurno bih bio mobilisan. Samo je bilo pitanje koja će vojska prva doći u naš grad. Moj deda je pre mnogo godina učestvovao u nekom ratu koji je trajao samo šest dana. Pričao mi je da su to bili najgorih šest dana u njegovom životu. Ipak, moj otac je smatrao da bi trebalo da idem u vojsku, onu regularnu. Zato sam, kada je došlo do rata, kada je već bilo jasno da nema nazad, rešio da pobegnem.
Naravno, nisam bio jedini. Hiljade i hiljade nas je prebeglo u tom prvom talasu. Često su bežale cele porodice, ali ja sam bežao sam. Ne mogu reći da sam voleo oproštaje, ali ovoga puta nisam ni smeo da se opraštam sa bilo kim. Tako da, nisam siguran da ću ikad više videti svoju porodicu i jednu Asmu iz susedne ulice, a zapravo nisam siguran sada ni šta sam im poslednje rekao… Znam da sam se sa ocem svađao, majci sam možda odbrusio kako nisam gladan, dok sam Asmi verovatno rekao nešto poput: “Vidimo se sutra”.
Ne znam kako su i da li su uopšte… To me najviše izjeda. Pre tačno četiri godine sam se zaputio preko granice, sa namerom da stignem do rodbine u Francuskoj. Prvo sam prešao u Tursku, gde sam morao da kažem da sam protiv našeg predsednika, što mi nije bio problem, ali sam takođe morao da izbegnem i one koji su vrbovali mladiće mojih godina u pobunjeničku armiju. Onda sam preko leta radio u Grčkoj, iznajmljivao suncobrane i pokušavao da naučim francuski… Kada sam zaradio dovoljno para počeo sam da tražim načine kako da se dokopam Francuske. Ispostavilo se da novca nikad nemaš dovoljno u takvim situacijama, jer je bilo previše ljudi koje je trebao podmititi na tom putu. Na kraju smo se strpali u neki kombi nas četrdesetoro, bilo nas je iz raznih krajeva, a pošto smo praktično stajali jedni drugima na glavama, iskoristio sam tu bliskost da sa Etijenom iz Kameruna malo provežbam francuski. Poslednje čega se sećam iz tog kombija bilo je da sam pitao kako se kaže “krompir”, a onda nastaje prekid…
Probudio sam se u bolnici, kako se ispostavilo, dva dana kasnije. Po razgovoru medicinskih sestara i još nekim detaljima u koje sada, iz poštovanja prema zemlji u kojoj se nalazim, ne bih ulazio, primetio sam da nisam u Francuskoj. Ubrzo nas je posetio neki političar i sve što sam shvatio iz njegovog lošeg engleskog je da nas neće deportovati nazad. To mi je bilo dovoljno za početak, mada sam ubrzo shvatio da sam posle tog udesa ostao potpuno bez novca…
Kada sam izašao iz bolnice, bacio sam se na traženje posla i za ove tri i po godine sam ih promenio jedno sedam-osam puta, ali mogu reći da sam ovaj jezik naučio mnogo brže nego francuski. Poslednjih godinu i nešto sam u jednom magacinu i mislim da mi je tu najlepše od svih mesta gde sam radio do sad. Od početka je tu bio jedan tip po imenu Avram. On je puno pričao pa sam ja rešio da se pravim nem i tako će biti dokle god sam na ovom poslu. Avram me ponekad zove Gustav, mada ne znam zašto, i šegači se kako smo nas dvojica zapravo Jevreji koji se u podrumu kriju od nacista. Ima čudan smisao za humor, ne razumem ga baš uvek, ali je njegova pričljivost korisna za prekraćivanje vremena. Jednom je celog dana smišljao kako bih se ja zvao u raznim zemljama. “Nemačka – Miler. Bugarska – Malerov. Mađarska – Maleraš. Finska – Malerainen. Danska – Malerson. Argentina – Malerona. Brazil – Malerinjo. Kina – Mao Ler Tung. Severna Koreja – Mao Ler Un. Indija – Maleratma. Francuska – Male.” – Ah, Francuska…

Cin-cin-cin

Osim Avrama, tu je i Zandra. Ona se samo pojavila jednog dana na vratima našeg magacina i poput neke boginje plodnosti obasjala celu prostoriju. Naravno, ja sam to samo primetio, jer za mene i dalje postoji samo Asma, ona je jedina u mojim mislima… Ali Avram, čoveče, pa to je bilo tako očigledno. Naravno, kad se pravite nemi, ljudi ponekad pomisle da ste pritom i gluvi ili čak ludi, tako da obično ne obraćaju pažnju na vaše prisustvo. Sada je već očigledno da između njih dvoje ima nečega, ali pošto sam ja izabrao da budem nemušt ne smem ništa da im kažem. Probao sam jednom Avramu čak i da nacrtam, ali nas je naravno prekinulo glupavo zvonce…
Ne znam, možda jednog dana stvarno stignem do te Francuske, nađem pravi posao, snađem se, uplatim Zandri i Avramu za kartu i ugostim ih, odvedem ih do Ajfelove kule ili do Versaja, pošto sam pročitao da tamo ima neka dvorana ogledala, a Zandra stalno pominje kako ih voli. Sve to zvuči lepo i romantično, skoro pa holivudski… Mada, iskreno, ja bih mnogo više voleo da mogu da ih odvedem u moj rodni grad, u kuću mojih roditelja, mojih živih i zdravih roditelja, da ih upoznam sa Asmom, živom i zdravom Asmom, da im za ručak spremim falafele, lepe, ukusne, hrskave… Da ih upoznam sa mojim prijateljima, sa svima koji su preživeli taj glupavi rat, da ih vodim na sva mesta koja mi nešto znače, a koja nisu sravnjena sa zemljom, da mogu da im pokažem gde sam išao u školu, gde sam se igrao kao dete, gde sam upoznao Asmu… E, tamo bih im sve rekao.

Cin-cin-cin

Advertisements