Trideset stepeni u Helsinkiju

Crna hronika, 22.11.2001. godine: Iznenadni sneg u našem gradu odneo je juče i prve žrtve. Naime, nešto posle 15 časova, u saobraćajnoj nesreći kod Autokomande, život je izgubilo dvoje ljudi. Vozač crvenog Fiat Punta, Branko N. (46) najverovatnije je zbog vremenskih neprilika izgubio kontrolu nad svojim vozilom, nakon čega je auto sleteo s puta i pri velikoj brzini udario u betonski stub. U ovom tragičnom događaju život je izgubila i njegova supruga Radmila N. (43), dok je njihov sin A.N. (16) na svu sreću samo lakše povređen.

Adam Nikolić se pre svog tridesetog rođendana preselio u Helsinki. Zima je bila blizu i on je odmah našao stančić u kome će živeti u novom gradu. Nije bio preterano izbirljiv, ni po pitanju stanova, ni po pitanju gradova. Posao je posao. Garsonjera od trideset kvadrata, ne predaleko od radnog mesta, izgledala je kao sasvim pristojan izbor. Novac već neko vreme nije problem. Jedna prazna soba i opremljena kuhinja, sasvim dovoljno, zar ne? Kada se doseljavao, Adam je jednom rukom vukao veliki kofer, dok je u drugoj nosio stari zidni sat, koji nije radio. Nakon što je platio depozit, stanodavac je Adamu, osim ključeva, dao i broj telefona nekoga za koga je, na ne baš tečenom engleskom, objasnio da može da popravi tik-tak. Adam se nasmešio, zahvalio i, nakon što je stanodavac otišao, pronašao kantu za đubre kako bi bacio taj papirić sa ispisanim brojem telefona.

Jedna od prvih stvari koje je uradio u Helsinkiju bilo je to da se dao u potragu za dobrim okvirom za fotografiju. Dok je bio dete nikad nije voleo slikanja. Nerviralo ga je nešto u toj nategnutosti i uvek mu je bilo neprirodno kad se svi ukoče na duže od tri sekunde. Promenio je mišljenje tek nekoliko godina nakon što je izgubio roditelje. Tek onda kada je počeo da kopa po starim porodičnim albumima, tražeći osmehe za koje se bojao da će ih zaboraviti. Jer, šta su uostalom fotografije ako ne zaustavljeno vreme, šta su sve te slike ako nisu pesme bez reči, samo jedan trenutak inspiracije, jedan odsjaj, uhvaćen u nečijim očima, trenutak koji se više nikad neće ponoviti… Adam, inače, nije preterano voleo da izlazi iz okvira, trudio se da dobro poznaje svoj radijus kretanja i vrlo brzo je i u Helsinkiju pronašao za sebe neke bezbedne zone. Povremeno se čuo sa starim prijateljima, a na pitanje „kako je tamo?“ obično bi odgovarao kako sve ide nekim svojim tokom, što je trebalo da zvuči dobro. Ali, kao da se sve to dešavalo nekom drugom, kao da je sve moralo baš tako i, što je najstrašnije od svega, kao da više nema njegovog toka… Na fotografiji koju je odneo da se uveliča i urami bilo je sedmoro ljudi: petogodišnji Adam koji gleda negde u stranu, njegovi nasmejani roditelji, kao i roditelji njegovih roditelja, koji ne slute da će nadživeti svoju decu.

„Adame, pa ti si dupli jedinac!“ – uzviknula je njegova najnovija prijateljica Ana, kada je prvi put bila u njegovom stanu i videla taj porodični portret na zidu prilično ogoljene sobe. Ne samo da Adam nije imao braće i sestara, već ih nisu imali ni njegovi roditelji. Šestoro ljudi se svojski trudilo da ga razmazi, a on je uvek pokušavao da im se nekako izmigolji… Dok su jednom šetali po obližnjem parku, Ana mu je pričala o malom eksperimentu koji je radila sa klincima iz srednje škole u kojoj je radila kao psiholog. Dala je tinejdžerima zadatak da svoje učionice pretvore u prostorije iz prošlih vremena. Tako je jedno odeljenje dobilo 1926. godinu, drugo 1855, treće 1642. itd. Uspešnost se merila time da je u prostoriji trebalo da bude što više stvari, ali se nije smela naći niti jedna koja nije postojala u to vreme. Klinci su se onda bacili na guglanje, tražili kad je izmišljen TV ili telegraf, kada su ljudi počeli da nose naočare, šešire i sl. Adam je voleo kada neko sa toliko ljubavi priča o onome što radi, valjda zato što je to njemu bilo prilično strano. Čak mu se tada, u tom parku, činilo da polako počinje da se zaljubljuje u Anu, ali ga je u tom hemijskom procesu ometala jedna ideja koja je počela baš tada da mu nailazi, sa potouno druge strane mozga, gotovo da je mogao da oseti njeno fizičko prisustvo, mada mu još uvek nije bila najjasnija…

Kada je te večeri ispratio Anu kući i krenuo ka svom stanu, video je tridesetak metara ispred sebe jednu ženu kako užurbano vadi telefon iz torbe i ne primećuje da je iz nje slučajno izvukla i maramu, koja se ubrzo našla na zemlji. Adam je požurio do mesta nesreće, podigao nepomičnu maramu sa trotoara i viknuo da ženom koja je sada žustro pričala u slušalicu. Zaustio je da vikne još jednom, a onda je malo bolje poledao tu heklanu maramu koja je već počela da mu greje prste na rukama i tada se ona ideja iz parka konačno iskristalisala, postala je jasna kao vedra zimska noć u Helsinkiju. Osvrnuo se oko sebe, video da nema nikoga u blizini i onda nekako nagurao tu crveno-sivu maramu u unutrašnji džep svoje jakne.

Adam je rešio da nikom od svojih novih poznanika ne kaže da mu je rođendan, smatrao je da je prerano za tako nešto. Niko od kolega u IT firmi gde je sada radio nije znao, jedino je Ana poslala jednu lepu poruku, na koju je on odgovorio ljubazno, ali šturo. Te večeri je rešio da ode sam na neku metal svirku. Daleko je to bilo od njegovog omiljenog žanra, ali u Finskoj je to praktično kao narodna muzika u njegovoj zemlji. Klub je primao oko dve stotine ljudi i većina publike je bila obučena u crno, što je Adamu i odgovaralo. Gomila jakni i kaputa visila je u blizini izlaznih vrata, što mu je takođe bilo kao poručeno. Fiksirao je jednog visokog momka, koji je došao tek nakon početka koncerta i tačno zapamtio gde je ovaj ostavio svoj crni kaput. Adam se pretvarao da uživa u muzici, njihao je glavom napred-nazad, a zapravo krajičkom oka pratio kretanje svoje žrtve. Kada je mladić otišao u wc, Adam je mirno krenuo ka izlazu, pravio se da se sprema da telefonira, a onda usput pokupio crni kaput kao da je to najnormalnija stvar na svetu… Dok se šetao ka svom stanu za trenutak je počeo da žali tog momka koji se verovatno te noći vraćao kući taksijem, a u Helsinkiju taksiji nisu tako jeftini, ali to ga je brzo prošlo, jer je tačno znao da za ostvarenje svoje ideje ne može da kupuje nove stvari…

Jednom je u školi Adam pisao sastav na temu „Sreća u nesreći“ i dobio je peticu. Palo mu je na um da bi možda sada sreća u nesreći za njega bila da, recimo već sutra, izgubi pamćenje. Ipak, vrlo brzo je prestao da razmišlja na tu temu i pronašao lokalni sajt gde ljudi oglašavaju prodaju polovnih stvari. Pozvao je Anu da mu malo pomogne oko prevođenja i rekao joj da traži mali i okrugli sto, za koji bi moglo da sedne troje ljudi. Ana je napravila neku vrstu užeg izbora i poslala mu linkove. On se zahvalio i rekao joj da se nada da će se uskoro videti…

Naručeni okrugli sto stigao je 31. decembra i zauzeo mesto koje ga je čekalo u sobi. Adam se te večeri lepo obukao, mada nije očekivao nikakve goste, spremio je sebi nešto za jelo i prvi put seo bilo gde u tom stanu. Oko stola su bile još dve prazne stolice, s tim što je preko jedne od njih bila prebačena crveno-siva heklana marama, a preko druge malo pohabani crni kaput. On je odsutno gledao negde u stranu, baš kao na fotografiji koja je bila okačena iza njega, dok je na suprotnom zidu visio stari zidni sat, koji to više nije bio, sa dramatično zaustavljenim kazaljkama, koje više nisu kazivale vreme, već su večno stajale pod uglom od trideset stepeni, ostavljajući tako Adamu jedan vrlo uzak okvir za traženje sreće u nesreći.

Adamov mobilni telefon je te noći uporno zvonio, ali u nekom sasvim drugom vremenu…

Advertisements