VIZIONARSKI VREMEPLOV

312. godina, okolina Rima

Nevelika vojska, od svega nekoliko desetina hiljada vojnika, spuštala se tog dana ka Rimu, iz pravca severa. Nedavno su izvojevali veliku pobedu kod Verone i sada hrle ka prestonici da zbace „tu kukavicu Maksencija“ i ustoliče svog cara – Konstantina. Bilo je to tačno devet godina nakon poslednjeg Dioklecijanovog progona hrišćana, koje je, između ostalih, morao da sprovodi i Konstantinov otac, čijih se reči on jako dobra seća: „Ako baš moraš da im rušiš hramove – ruši! Sagradiće oni nove, ali ne diraj u pravi hram Božji, a to je telo čovekovo.“
Vojska je neumorno marširala ka Rimu, njihovi koraci su odjekivali kilometrima, a onda, odjednom, sve je stalo… Baš negde oko podneva, na vedrom nebu, Konstantin i njegovi sledbenici ugledali su nešto što ih je očito preplašilo više nego sve vojske ovog sveta zajedno. Bio je to istovremeno predivan i strašan prizor – sa neba su nepomično visile sablasne svetlosne utvare. Zakrivljena sunčeva svetlost se prelomila kroz ledene kristale u atmosferi, stvarajući tako polukružni svod s jarkim svetlosnim krstovima. Bilo ih je ukupno tri, jedan neposredno iznad, i po jedan sa obe strane Sunca.
Konstantin, kao ni ostalih par desetina hiljada njegovih vojnika, nisu imali pojma šta su videli, jer u tom trenutku nije bilo nikoga na svetu ko bi mogao da im objasni dvostruki solarni halo-efekat. Međutim, Konstantin je za objašnjenje upitao svog vernog pratioca, episkopa Osija od Kordobe. Car se njegovih reči sećao do kraja života: „To je božji znak, moj gospodaru, Isus nam pokazuje da je pobedio smrt i poručuje da i Vi to možete učiniti. Upravo Vam je dao oružje kojim ćete pobeđivati.“
Konstantin je ceo dan razmišljao o tome i zadivljen otišao na počinak. Šta je sve car sanjao te večeri nikad nećemo saznati, kao što se i inače sećamo samo malog dela onoga šta sanjamo, a da ne pričamo tek o jasnoći tih slika koje nam prolaze kroz glavu dok smo mi u nekoj drugoj, još uvek nedovoljno istraženoj dimenziji. Ono što znamo, jeste da će se Konstantin nekoliko godina kasnije, pod zakletvom, poveriti svom bliskom prijatelju i biografu, Evsaviju iz Cezareje, i prepričati mu san koji je usnio te noći pred bitku. Bilo je to tačno dve godine nakon što se Konstantinu u Apolonovom hramu ukazao Apolon lično, a ovoga puta mu je u san došao Spasitelj, koji mu je poručio da na štitove svoje vojske stavi znak koji mu se tog dana ukazao na nebu, uz poruku: „U ovom znaku ćeš da pobediš“.
Te reči su odzvanjale u carevim ušima kada se probudio tog, za njega sudbonosnog, 28. oktobra 312. godine. Prvo što je tada uradio bilo je da je naredio da se iskuje vojni steg, sa vencem na vrhu i Hristovim monogramom u njemu. Sa druge strane, njegov rival, Maksencije, uzdao se u Sibilske knjige, koje je našao u Apolonovom hramu na Palatinu i bio siguran da će mu baš one pomoći da pobedi tog „nevernika iz Trira“. Dakle, nije to bila samo bitka između dva pretendenta na, već sedam godina upražnjeni, Dioklecijanov presto, bio je to i okršaj dve religije – stare i nove.
Kocka je još jednom bačena. Bitka se odigrala kod starog Milvijskog mosta na Tibru, koji su branitelji srušili kako bi otežali pristup nadolazećoj vojsci. Sve je bilo gotovo jako brzo. Konstantin je odneo veliku pobedu, dok se Maksencije udavio u Tibru, pa je narednog dana novi vladar ušao u Rim noseći njegovu glavu na koplju.
Godinu dana kasnije, Konstantin je svoju sestru Konstanciju udao za najbližeg saveznika, Licinija. Ne zna se tačno koliko je vina bilo popijeno na toj svadbi u Mediolanu, ali zna se da se dogovori koji se sklope u takvim okolnostima najčvršće poštuju. Konstantin je tako u jednom trenutku predložio svom savezniku i savladaru: „Nego, da mi ipak dozvolimo ovim hrišćanima da javno ispovedaju svoju veru?“
„Da dozvolimo!“ – potvrdio je Licinije.
Tako je i taj problem bio rešen. Dva cara su stavila svoje potpise, verovatno i nesvesni koliko će baš oni uticati na svetsku istoriju u narednim vekovima.

412. godina, Numibijska oblast, grad Hipon

Malo je ljudi, osim careva, čiji jedan potpis, spis ili rečenica, mogu tako dramatično i dalekosežno da utiču na neizvesne tokove večito uzburkane reke koja stvara obrise jedne civilizacije. Jedan od takvih ljudi bio je Aurelije Avgustin. Sada ga vidimo u sedištu svoje episkopije kako sedi za stolom i ispisuje naslov nečega što upravo započinje. Jasno vidimo taj naslov: „De civitate Dei“.
Inspiraciju za pisanje o Božijoj državi Avgustin je dobio u događajima koji su se zbili dve godine ranije, kada su Vizigoti šokantno osvojili i poharali Rim. Tačnije, Avgustin je ovo delo započeo kako bi utišao sve jače glasove da je Alarihovo osvajanje bila kazna Rimljanima zbog napuštanja stare religije i prelaska u hrišćanstvo.
O Aureliju Avgustinu se zna mnogo toga. Zna se da mu je otac bio paganin, a majka hrišćanka. Zna se da je u mladosti bio sledbenik učenja izvesnog Manija iz 3. veka, koji je tvrdio da Kain i Avelj nisu sinovi Adam i Eve, već Eve i Satane. Zna se i to da je bio jedan od najboljih poznavalaca Platonovih učenja u tadašnjem Rimu. Zna se i da se kasnije predomislio i u 33. godini života prihvatio hrišćanstvo. I ne samo to, postao je najoštriji borac protiv manihejstva, ali i donatista i pelagijanaca, kao i svih drugih oblika jeresi. Međutim, ono što se ne zna o Aureliju Avgustinu, jeste da je bio veliki poklonik ronjenja…
Voleo je Avgustin da se prepušta čarima Sredozemnog mora, jer je vodu uvek doživljavao kao neku potpuno drugu oblast od one koja je našim čulima dostupna na zemlji. Nije poricao da je i ona od Boga stvorena, ali je podzemni svet smatrao za jednu još uvek nedovoljno istraženu dimenziju. Ono što je najviše voleo kod vode jesu zvuci koji su dopirali do njega, u neku ruku zastrašujući, ali sa druge strane dovoljno mistični da pružaju iluziju kako je to samo još jedan način komunikacije sa višom silom.
Gledanje pod vodom ga je takođe veoma zabavljalo. Jednog dana je tako video nekakvu sablasnu svetlost u daljini, odsjaj koji mu se sporo približavao, a onda polako prerastao u pravi spektar boja, koji je vremenom poprimio zaista čudan oblik, mada bi se mogao nazvati i ljudskim. Avgustin je sa tim stvorenjem vodio kratke, ali vrlo poučne razgovore. Kratke, pre svega zbog ne baš prevelikog kapaciteta pluća. Mada, kada je u vodi, Avgustin bi najčešće potpuno zaboravljao na vreme. Jednom je tako, tamo dole, od tog tajanstvenog bića čuo i sledeće: „Ako želiš da poznaješ Boga, moraš poznavati vreme. Bog je vreme. Bog je suština večnosti. Bog nema prošlost, nema budućnost, niti sadašnjost, u smislu čovekovog prolaznog posedovanja. Moguće je dati ime onome što nije razumljivo, niti saznatljivo za ljudski um. Naša je dužnost da stremimo ka Bogu mišlju i rečju, ali naša krajnja dužnost je da verujemo, da imamo veru i da je pothranjujemo.“
Avgustin je posle dugih seansi ronjenja objašnjavao manihejcima da ne postoje sile dobra i zla, već da je ceo univerzum dobar, a da je zlo samo odsustvo dobra. Takođe, donatistima je objašnjavao delotvornost svetih tajni i predstavljao crkvu kao jednu celinu, i bio je uspešan u tome. Isto tako, pelagijanskom učenju po kome se čovek može spasiti sopstvenim naporima, suprostavljao je učenje o prvobitnom grehu kao naslednoj moralnoj bolesti od koje svi bolujemo.
Kad god bi Avgustin posumnjao u svoje podvodne halucinacije, dobijao bi isti odgovor od svog šarenolikog sagovornika: „Za mene je najsigurnije od svega da postojim. Čak i ako ti tvrdiš da ne postojim i kažeš da se varam, upravo time priznaješ da postojim, jer ne mogu se varati ako me nema.“
Tako su nastali osnovni postulati Avgustinovog kapitalnog dela, ali i celog hrišćanstva i zapadne civilizacije uopšte, za čiji je krajnji cilj postavio stvaranje Božije države. Rim je, po Avgustinu, u to vreme bio zemaljska, tačnije đavolja država, i zato je morao da propadne.

612. godina, negde u Palestini

Bilo je to tačno sto trideset i šest godina nakon konačnog pada Rima i dve godine nakon što je na presto u Konstantinopolju (Drugom Rimu) vlast preuzeo novi car. Zvao se Iraklije i rešio je da prekine dotadašnju vizantijsku praksu po kojoj carevi nisu stajali na čelo svoje vojske. Rat sa Sasanidima besneo je već čitavu deceniju i Iraklije je rešio da se pridruži vojskovođi Prisku na samom terenu. Prisk, sa druge strane, kao čovek bivšeg režima, pravio se bolestan i izbegao je da se sastane sa mladim carem.
Iraklije je odlučio da se vrati u Konstantinopolj, ali je rešio da se ne vraća praznih ruku. Naime, u čitavom Carstvu su već dugo trajale velike verske raspre, a jedan od glavnih Iraklijevih zadataka bio je da ih obuzda. Nikeja-Carigrad-Efes-Halkidon, prva četiri Vaseljenska sabora, na kojima su usaglašene osnove hrišćanske dogme. U Halkidonu je, između ostalog, utvrđeno i da su u Isusu postojale dve prirode – božanska i čovečanska, a istovremeno je odlučeno i da se izopšte svi monofiziti. To su bili oni koji su zagovorali učenje o samo jednoj prirodi, božanskoj. Iraklije je prvo probao da podrži kompromisno rešenje, u vidu novog učenja koje je počelo da se širi iz Egipta – monoenergitizma. Po njemu su u Isusu postojale dve prirode, ali samo jedna energija. Međutim, to će uneti samo još veću konfuziju među vernike i još veću neslogu u redove crkve.
Kako se po povratku iz Palestine nikakvi znakovi i simboli nisu ukazivali Irakliju, on je rešio da ih sam stvori. Poslao je svog rođaka Nikitu u specijalnu misiju, koja se sastojala u pronalaženju Svetog sunđera. Bio je to sunđer koji je, umočen u sirće, ponuđen razapetom Isusu, kako bi se okrepio. Sunđer je, zajedno sa krstom na kojem je Spasitelj razapet, skoro tri veka kasnije pronašla carica Helena, majka cara Konstantina. I evo nas opet, skoro tri veka nakon toga, Nikita i njegovi vojnici pronalaze Sveti sunđer kako bi ga Iraklije odneo u Konstantinopolj.
Iraklije, koji je mnogo više bio vojnik nego političar, možda nije mogao da postane arhitekta nekog novog sveta, pogotovo ne uz pomoć nekakvog sunđera upitnog porekla, ali je njegova pragmatičnost već na početku vladavine počela da dolazi do izražaja. Sveti sunđer je donet u Konstantinopolj, ali ipak neće moći da upije svu neslogu i probleme, koji su tištili celo Istočno Rimsko Carstvo.

812. godina, Ahen

Nije to bio samo susret dva cara, bio je to sudar svetova. Sa jedne strane bio je tu Karlo Veliki, sin Pipina Malog i unuk Karla zvanog Čekić, koji je osamdeset godina pre toga zaustavio muslimanski prodor u Evropu. Sa druge strane, tu je bio Mihailo I Rangabe, sin admirala Teofilakta i zet bivšeg cara Nićifora. Miran, tih i povučen, Mihailo je došao u Ahen, na noge Karlu Velikom, znajući šta želi.
Bilo je to samo par meseci nakon teškog poraza koji je Vizantija pretrpela od Bugara i zato je zemlji bio i više nego potreban mir na zapadnim granicama. Bilo je to i tačno dvanaest godina nakon Karlovog krunisanja za cara u Rimu, pod izgovorom da na Istoku više nema cara, jer je tada privremeno na prestolu bila carica Irena. Karlo je zato želeo priznanje svoje krune od jedinog koji mu je u tom trenutku bio ravnopravan, makar po rangu.
Zato je Karlo rešio da Vizantiji prepusti Veneciju, južnu Italiju, Istru i Dalmaciju, a za uzvrat je tražio samo taj jedan Mihailov potpis. Carski potpis. I dobio ga je… Mihailo je zvanično priznao da je Karlo Veliki rimski car.
Karlo će u tom priznanju uživati još dve godine, nakon čega će preminuti. Zli jezici tvde da je Karlo bio nepismen i da on zapravo nije ni potpisivao svoje ugovore, pa onda nije ni mogao primetiti da je pri dnu Ahenskog ugovora sitnim slovima pisalo da Vizantija priznaje samo njega za cara, a ne i njegove naslednike. Ali, da li bi to nešto promenilo? Karlu je i onako bilo stalo samo do grandioznosti i umnožavanja svojih titula, pa i ne čudi što će se njegova moćna država vrlo brzo pocepati poput svilene tunike njegove prve ljubavi Himiltrude.
Naravno, budući vizantijski carevi nisu priznavali ovaj Mihailov potpis, kojim se daje legitimitet tom „glupavom latinskom siledžiji“, dva veka nakon što je Iraklije zamenio latinski jezik grčkim. Ali su se zato svi vrlo obilato koristili ostalim odredbama ugovora i teritorijama koje su im po njemu pripale. Mihailo I je abdicirao sledeće godine, saznavši za zaveru koja se protiv njega uveliko kovala. Zamonašio se pod imenom Atanasije, nakon čega će živeti još tri decenije. Svake večeri, do svog poslednjeg dana, čim bi sklopio oči, u snu ga je posećivao car Konstantin i odsecao mu muškost ogromnim kleštama.

1112. godina, Antiohija

Tankred od Galileje ležao je u svojoj postelji, teško bolestan od tifusa, sa velikom količinom neiskazane ljubavi u očima. Tik uz krevet sedela je njegova petnaestogodišnja žena, francuska princeza Sesilija, koja nije mogla nikako da mu pomogne. Tankred joj je zato udario šamar i poručio da izađe napolje, jer je želeo da ode sam na onaj svet. Na prozor mu je tada doletela neka ptica, učinilo mu se da je u pitanju gavran, pa je zato širom otvorio oči i odjednom mogao jasno da vidi čitav svoj život kako se odvija na tom malom, jedva vidljivom parčetu neba.
Sećao se papinog govora u Klermonu, kada je prvi put stavio krst na riterske štitove i poslao ih da oslobode Svetu zemlju: „Jerusalim sada drže neprijatelji Hristovi. On žudi za oslobađanjem i ne prestaje da Vas preklinje kako biste mu pritekli u pomoć. Bog je Vama Francima podario slavu po oružju, veću no što je u drugih naroda. Stoga sa revnošću preduzmite ovo putovanje, da biste se oslobodili svojih grehova, sa izvesnošću nagrade – neprolazne slave u Carstvu nebeskom!“
Prisećao se tog osećaja kada je kretao u boj, kao da je sam Adam ušao u njega, ali kao i da je Lucifer stalno negde u blizini. I zašto, o zašto je baš tada morao da podlegne iskušenju i zaljubi se u tu paganku Hlorindu, koja je ratovala za muslimane? I prisećao se te noćne bitke, kada ju je slučajno ubio… O, da li je to bilo baš tako slučajno? Nikad nećemo saznati, ali znamo da je sačuvao njen oklop kao uspomenu. I zašto, o zašto je i lokalna princeza Herminija morala baš u njega da se zaljubi? Nije mogao ni da očekuje nešto više od razmažene princeze, pogotovo kada je otkrila da on povremeno spava u Hlorindinom oklopu. Zašto, o zašto su sve Tankredove ljubavi morale biti tužne? Tada je čuo gavrana kako pevuši:

„Ah, sećam se toga jasno, beše zimsko veče kasno,
svaki ugarak što trne, duhove po podu piše,
uzalud čekaš ti svanuće, uzalud knjigama srce snažiš,
spas od boli što te muči tražiš, za Njom bol da ublažiš,
za Hlorindom bol da blažiš, što pagani joj ime podariše,
znaj, Nje nema više!“

Sećao se Tankred i tog veličanstvenog ulaska u Jerusalim, jer on je bio prvi vitez koji se popeo na zidine Svetog grada, a to nije bila mala stvar. Bio je to prvi, a ujedno i poslednji krstaški pohod koji je ispunio svoj osnovni cilj – osvajanje Jerusalima. Sećao se Tankred i kako je probao da spreči pljačku i pokolj koji su usledili, ali bezuspešno… A ni to nije bila mala stvar. Tankred je bio od onih ljudi koji su rođeni za velike stvari, ali kao da nikad nije mogao do kraja da ispuni svoju misiju. Bio je on i čovek stvoren za velike ljubavi, ali kao da nikad nije uspeo u potpunosti da se ostvari ni u toj, još uvek neodovoljno istraženoj dimenziji.
Tankred je voleo simboličnost, zato je valjda i preminuo baš tog dana, čim je gavran odleteo sa njegovog prozora. Datum je bio 11.12.1112. godine.

1312. godina, Avinjon

„Moram da priznam da mi se ne sviđaju njihovi simboli.“ – reče papa Kliment V, prvi poglavar katoličke crkve koji se nije libio da zvanično osudi vitezove templare. Templari su bili vojni red, koji je odgovarao isključivo papi, a koji je nastao par decenija nakon prvog krstaškog pohoda. Njihov zadatak je bio da pomognu novoformiranom Jerusalimskom kraljevstvu u odbrani od muslimana, kao i da štite brojne hrišćanske hodočasnike koji su dolazili iz Evrope u Svetu zemlju.
Red siromašnih vitezova Hrista i Solomonovog hrama, to je bio njihov pun naziv. Valjda je zato bilo i logično da im krstaši poveravaju svo blago koje su ubirali tokom svojih ratnih putešestvija. Kada su se krstaški ratovi završili, blago je ostalo kod očigledno veštih templara, tako da su oni od viteškog odjednom postali bankarski red. Spisak njihovih dužnika bio je poduži: Jovan bez zemlje, Karlo Anžujski, Huan od Navare, Edvard I, bili su samo oni najpoznatiji među njima. Sa kamatama i do petnaest procenata templari su postali oličenje zelenaštva.
Svemu tome je rešio da stane na put francuski kralj, Filip IV Lepi. Bilo je to samo nekoliko godina nakon što je premestio papino sedište iz Rima u Avinjon, i samo nekoliko godina od kako je počeo da hapsi prve templare. Pre toga je nešto slično uradio i sa jevrejima, jer trebalo je nekako finansirati svo to ratovanje.
Templari su izloženi mučenju, pa su na kraju počeli da priznaju najširi spektar grehova, od homoseksualizma do jeretizma, uključujući i odricanje od Hrista uz trostruko pljuvanje na krst, kao i obredni poljubac srama, koji je sadržao poljupce u usta, pupak, penis i zadnjicu. Pričalo se i da su Hirsta zamenili Bafometom, što je bila neka vrsta otelotvorenja Satane u vidu humanoidne koze sa krilima i sa bakljom među rogovima. Ko god je od templara kasnije opovrgao ova priznanja, bio je pogubljen.
Da li je sve to zaista bilo zbog novca ili je Filip IV Lepi samo bio ljubomoran što su krstaši pronašli Sveti gral i odneli ga u Škotsku, verovatno nikad nećemo saznati. Kao što verovatno nikad niko neće saznati ni Svetu tajnu zidarskih majstora koji su izgradili prva dva jerusalimska hrama.
Ono što sigurno znamo jeste da je tog aprilskog dana kralj posetio papu Klimenta u Avinjonu i uputio mu jedno jednostavno pitanje: „Nego, šta misliš, da mi i zvanično zabranimo ovaj red vitezova-bankara-sodomara, takozvanih Templara?“
„Da zabranimo!“ – reče prvi papa iz Avinjona i stavi svoj potpis na još jednu bulu.

1512. godina, Vatikan

Bio je to prvi dan meseca novembra, datum koji je do kraja života ostao ucrtan u sećanju svakog od nekoliko stotina ljudi koji su prisustvovali otkrivanju jednog od najmonumentalnijih umetničkih dela u istoriji čovečanstva.
Bilo je to nekih četiri godine nakon što je papa Julije II zatražio od mladog umetnika Mikelanđela Buonarotija da oslika hiljadu i sto kvadratnih metara tavanice Siktinske kapele. Radilo se o najznačajnijoj i najsvečanijoj prostoriji u celom Vatikanu, koji je i inače sav bio svečan i značajan. Međutim, ništa nije moglo da se poredi sa Sikstinskom kapelom, mestom gde su se vekovima birale i inaugurisale pape. Zidovi kapele su u to vreme već bili oslikani od strane vrhunskih slikara rane renesanse, ali je sam strop, kao šlag na torti, ostavljen verovatno i ponajboljem među njima. Mikelanđelo u početku uopšte nije bio oduševljen idejom što je njemu poveren tako težak zadatak. Čak je imao i teoriju da je to sve maslo njegovih rivala, na čelu sa Rafaelom. Činio je sve da izbegne ovo zaduženje, govorio papi da on nije slikar, već vajar, ali je Julije II bio vrlo uporan, tako da Mikelanđelo nije imao kud.
Prvobitna ideja bila je da naslika dvanaest apostola, da ih predstavi kao individue, bez ikakve dramatizacije. Međutim, kada je počeo da radi skicu, odjednom se predomislio, zatvorio se u kapelu i nije dozvoljavao pristup nikome, osim samom papi. Nastavio je da radi frenetičnim ritmom, ali u potpuno drugom pravcu od onoga što je u početku zamislio.
Evo šta se zapravo desilo sa Mikelanđelom za vreme rada na stropu Sikstinske kapele: Mikelanđelo je definitivno bio čovek koji je voleo da sanjari. Logično, imao je i jako bujnu maštu. Nekada bi i sanjao svoja maštanja, a nekada bi prvo sanjao, a onda maštao o tome da opet sanja isti san. Uglavnom, nikada nije na javi našao ništa iz svojih snova, ali je zato to koristio za inspiraciju… Sve dok se jednog dana nije probudio u svom snu. Prizori koje je godinama sanjao, sada su se ređali jedan za drugim. Izgledali su stvarnije nego ikad i Mikelanđelo je nastavio da slika kao u transu. Izgubio je u potpunosti i prostornu i vremensku orijentaciju, tako da nije bio ni svestan momenta kada se ponovo uspavao…
Kada su ga probudili, tog 1. novembra 1512. godine, da zajedno sa papom i celom njegovom svitom obiđe svoje završeno delo, po prvi put, ni on sam nije bio baš u potpunosti siguran šta će videti, a šta je ostalo negde tamo, u zagonetnoj dimenziji snova. Ono što su nesumnjivo svi videli kada su ušli u kapelu i pogledali na gore bila je jedna fantastična kompozicija, muzika za oči, nešto što ostavlja bez daha i bez teksta, tako da su vatikanske vinske mušice jedine mogle da se čuju u tom trenutku. Bila je to priča o postanku sveta, koja počinje u momentu kada Bog odvaja svetlost od tame, preko priče o Adamu i Evu, da bi se završila Nojevim potopom. Scene biblijskih priča iz Starog zaveta predstavljene su u samim ćoškovima, a slike proroka, sibila i Hristovih predaka, bile su smeštene tik iznad prozora. Ipak, nesumnjivo je da se oko svakog posmatrača, tog dana u Sikstinskoj kapeli, kao i svih dana koji su usledili, najduže zadržalo na slici stvaranja Adama. On je prikazan kako opušteno leži, blago navaljen na desni bok, dok levu ruku nonšalantno pruža ka, takođe ispruženoj, ruci Boga Oca.
Tih dana Univerzitet u Vitenbergu je zaposlio novopečenog doktora teologije, po imenu Martin Luter. Tih dana počinjao je i Peti Lateranski sabor, poslednji pre nego što će, unutar i oko crkve, početi da se izgovaraju neke reči koje se nikad ranije nisu izgovarale.

1812. godina, Moskva

Jedina reč koju, do tada, u svojoj dugogodišnjoj vojnoj karijeri, čuveni Napoleon Bonaparta nije morao da izgovori bila je: „povlačenje“. Iza njega su bili: opsada Tulona, obračun s monarhistima na ulicama Pariza, italijanska kampanja, egipatska ekspedicija, Austerlic, Jena i Fridland, kao i krvoproliće kod Borodina, ali ta strašna i poražavajuća reč nikad nije prešla preko njegovih debelih usana.
Bilo je to ubrzo nakon bitke kod malog sela Borodina, okršaja Napoleonove Velike armije sa ruskom carskom vojskom, tog sudara svetova u kome je u samo jednom danu poginulo ili ranjeno oko osamdeset hiljada ljudi i oko četrdeset hiljada konja. Rusi su nakon toga napustili Moskvu (Treći Rim), a Napoleon je očekivao da car Aleksandar I prihvati mir. Međutim, gradonačelnik Fjodor Rostopčin naredio je da se grad spali i da se nastavi sa pružanjem otpora.
Moskva čak nije ni bila ruska prestonica u to vreme, jer je tačno sto godina ranije Petar Veliki proglasio Sankt Petersburg za glavni grad carstva. Napoleon je, dakle, trijumfalno ujahao u spaljenu bivšu prestonicu, u kojoj jedva da je bilo i traga od one grandioznosti koju je očekivao. Sada je to bio grad duhova i Bonaparta i njegovi vojnici su jasno mogli da ih čuju.
Još iste večeri izbio je novi veliki požar u gradu. Nije bilo sigurno da li je to deo još jedne ruske sabotaže ili su prosto neiskusni Francuzi popalili mnoštvo malih vatri kako bi se zgrejali, pa se neka od njih otela kontroli. Svejedno, Napoleon zna šta je tada video na brdu iznad grada, posmatrajući požar sa zidina Kremlja. Mada nikad nikome nije ispričao, on je bio siguran da su te večeri iznad Moskve gorela tri krsta… Vatra se nije smirivala četiri dana i noći, uništivši gotovo tri četvrtine celog grada, čije su zgrade u to vreme uglavnom bile od drveta.
Priča se da je u narednih mesec dana Napoleon svako jutro pio kafu sa Satanom, a onda se jednog dana probudio i prosto uzviknuo ono što se moralo jednom reći: „Povlačenje!“

1912. godina, okolina Kumanova

„Šta misliš, ’oće ovi naši sutra da komanduju juriš il’ da čekamo?“ – pitao je kaplar Mitko Stojkovski svog saborca Radoslava Bojića.
„Ma kakvi da čekamo, ima da se juriša, ali će da biju i Turci, to garantovano.“ – odgovorio mu je Radoslav.
„A šta misliš, ’el Putnik i Mišić sad isto ovako razglabaju il’ su već odlučili i sad lepo spavaju?“ – pitao je opet Mitko.
„Pa oni da su se rešili do sad bi nas valjda već obavestili.“ – primetio je Radoslav.
„Pa znaš kako, može da bidne, ali možda oni i ’oće to, da mi stalno budemo pripremljeni, i da i mi isto mislimo o tom.“ – razvijao je Mitko teoriju.
„Da ti kažem, mnogo ti misliš… Ti da si zadužen za razmišljanje, ti bi bio gore s njih, a ne bi ti se ovde smrzavala guzica.“ – Radoslav je polako gubio strpljenje.
„Dobro, ono to jeste, ali ipak nešto se razmišljam sad, ne bi bilo loše da sutra budne magla.“ – Mitko je brzo prešao na sledeću teoriju.
„Kako to, bre, pa ko da puca po maglu?“ – nije bilo baš najjasnije Radoslavu.
„Ja mislim da Turci slabije vide po maglu, a mi ima samo da pucamo, a Bog će da nam vodi meci tamo di treba.“ – zaključio je Mitko.
„E, jes i ti blesav… Nego, da zapalimo mi po jednu, ko zna, možda nam budne i zadnja?“ – ponudio je Radoslav duvan pomirenja.
„Da zapalimo!“ – potvrdio je Mitko.

2012. godina, Niš

Konstantin Stojković je sedeo na keju kraj Nišave, sa limenkom piva u jednoj i cigaretoj u drugoj ruci. Zvali su ga Koča, zbog imena, ali i Piksi, zbog prezimena, mada on nije voleo ni jedan od tih nadimaka. Bio je čukununuk jednog Solunca, praunuk četničkog vojvode, unuk člana partije i sin pilota JNA. Ipak, Konstantin je uvek želeo da bude neko drugi.
Bio je lep i sunčan dan i očigledno mu nije smetalo što taj neko kasni. Za to vreme se zanimao praveći od dima razne oblike po vazduhu. Prvo bi napravio krug, pa kroz njega dunuo jedan duguljasti oblačić dima. Onda bi napravio nešto što je ličilo na krst, da bi se povremeno deformisalo u simbole mira ili anarhije.
Tri mladića su ubrzo naišla i pozdravila se sa Konstantinom. Njih četvorica zajedno su činili jedan još uvek bezimeni bend, ali posle današnje probe i nekoliko popijenih piva, rešili su da mu konačno daju ime. Bubnjar je izneo najkonstruktivniji predlog: „Pošto je Koča pevač, a i svi tekstovi pesama su njegovi, mislim da je pošteno da se zovemo Konstantin i Vizionari.“ – što su i svi ostali zdušno prihvatili.
Konstantin je i dalje želeo da bude neko drugi i da bude negde drugde. Želeo je da ima tu moć da jednom rečju promeni sve…

Advertisements

Od svih tih zvezda ne mogu da spavam

„Miiitroooviiićuuuu!!!“ – To sam bio ja. Vojnik Mitrović. Oklopne jedinice. Pre tačno dva meseca mi je stigao zeleni papir na kome je pisalo: „Odazivanje na ovaj poziv Vam niko nemože oduzeti!“ – da, ne može je pisalo spojeno. I sada sam tu, u prokletom gradu koji se zove Zaječar i koji je, verovatno, najdosadniji na planeti. Na polaganju zakletve nam je bio i lično gospodin ministar. Između ostalog je rekao i da će ovo biti poslednja klasa koja služi vojsku na ovaj način… Divno. Svake dve nedelje imam noćnu stražu i večeras je jedna od tih večeri. Naravno, opet sam zaspao, ali tu je gospodin brkatiji vodnik da me na uvce uvek podseti kako se prezivam. A ja zapravo nikad nisam želeo da služim vojsku. Ćale mi je bio vojno lice, vozio je helikopter, a ja nikad nisam želeo da budem kao on. Ispostavilo se da me vodnik nije probudio zato što sinoć nije mogao da mu se digne, već zato što sam dobio iznenadni noćni poziv, a to mora da je nešto hitno. Ipak, njemu to nije smetalo da se razdere na sav glas, kao i uvek. Otišao sam u kancelariju kod dežurnog oficira, kojeg je moj otac već bacao iz helikoptera, ali sa padobranom, kako se kasnije ispostavilo. Rekao mi je da moju babu nije poznavao, ali da mi ipak izjavljuje saučešće. Sahrana je prekosutra, dakle, tri dana slobodna.

Uopšte nisam bio karakterističan vojnik, ni po obliku nosa, ni po načinu češljanja. Niko me nije zvao ni gušterom, a kasnije ni džombom, jer se jednostavno nisam uklapao ni u šta. I nisam pisao pisma, već priče. Ne znam zašto mi je to uopšte trebalo, sigurno je bio neki filter, beg od stvarnosti, ubijanje dosade, umišljenost… Ne, jednostavno su mi sve te stvari, koje su mi padale na pamet, mnogo pametnije i uverljivije zvučale kada ih zapišem i uobličim na papiru, nego kada ih nespretno i neuverljivo izgovorim naglas. E, sad, ima tu i drugih problema. Nekako sam bio ubeđen da neću objaviti ništa dok mi ne umre majka, jer sam se brinuo za njenu reakciju kada bi pročitala neku od mojih budućih knjiga ili bar priča… Ali, možda je i baka dovoljna.

Na putu od kasarne do železničke stanice nalazi se jedna gostionica u koju sam već nekoliko puta svraćao za ova dva meseca u potrazi za lakim ženskim društvom. Radila je preko cele noći i imala je nekoliko soba na drugom spratu. Rešio sam da svratim i popijem koju votku za dušu babuške Irine. Konobarica, koja je ujedno i vlasnica, već me je zapamtila i ubrzo mi je donela moje piće. Prosuo sam par kapi alkoholne tečnosti po kockastom stolnjaku, gde se napravila barica. Zamislio sam da je to jedna pokojna duša i samo sam zurio u nju. Logično bi bilo da me je već posle pola minuta pitala da li sam gladan, ali se to ipak nije desilo.

Posle treće votke prišla mi je jedna od lokalnih devojaka, čija sam mušterija bio prošli put. „Ej, gde si ti, vojniče, opet si doš’o?“ – rekla je napadno i mljackala žvakom. „Marš bre u pičku materinu, seljančuro jedna, prošli put sam od tebe dobio picajzle.“ – podviknuo sam skoro kao vodnik i za trenutak mi se učinilo da sam uspeo da je zaplašim. „Pa šta ti ’oćeš za dvaes evra, da ti prenesem bubamare?!?“ – prevario sam se. Bio sam pobeđen i zaćutao sam. Osetio sam se kao da me je ta kurva nadmudrila u nekoj filozofskoj raspravi. Ona, sa druge strane, uopšte nije bila iznenađena i posle kraćeg ćutanja je nastavila – „’Oćeš da idemo gore?“ – prošaputala je ljubazno, kao apotekarka koja vam nudi najbolji lek za vaš problem. „Ne mogu, baba mi je umrla“ – rekao sam i u trenutku shvatio koliko je to glupo zazvučalo, pa sam se ponadao da će bar malo bolje biti kada sve to stavim na papir, ali ništa…

Pio sam do jutra, broj votki je odavno postao dvocifren kada sam rešio da krenem na stanicu, ali nisam bio previše pijan, samo mi se neviđeno spavalo. Kada sam saznao da mi prvi voz stiže tek za sedamdeset sedam minuta (što je simbolično bio broj godina pokojne bake), rešio sam da prilegnem na neku klupu i da se malo odmorim. Vreme je bilo lepo, nije bilo ni kiše, ni vetra, koji bi samo pojačavali patetičnost moje situacije. Oko mene su prolazili ljudi sa nepoznatim licima, šuštavim novinama, blistavim kravatama i ko zna čime sve u džepovima. Dok sam razmišljao o tom sadržaju džepova, nekako sam uspeo i da se uspavam. Ne znam koliko sam spavao, ali sam posle shvatio da sam sve vozove koji nisu bili moji registrovao u snovima. Ono njihovo pištanje mi je bilo oglašavanje slonova u džungli, ali ja nisam bio u njoj, već sam gledao neku emisiju u roditeljskoj dnevnoj sobi. O, kako sam samo lepo spavao na toj klupici, ali se onda odjednom začulo prodorno: „Miiitroooviiićuuu!!!“ – vodnik je krenuo kući posle dežurstva. On je čekao voz za obližnji Knjaževac, a ja više nisam znao ni gde sam, ni gde idem, samo sam znao da ne želim da putujem sa njim.

Tako je i bilo. Uhvatio sam voz do mog grada i lepo i udobno doputovao u njega. Mada, više volim da ulazim u nepoznate gradove. Taj ulazak na stanicu je kao neka predigra. Obično se u grad ulazi nekim zaobilaznim putem, pa onda u početku samo nazirete njegove konture, kao skidanje jednog po jednog dela odeće. Osetite novo tlo, potrebno vam je neko vreme da se malo opustite, da se priviknete i da počnete da hodate normalno, kao što to obično radite, kao što to rade stanovnici tog grada. Čini vam se da vam na čelu piše da niste odatle, niko vam ne trči u zagrljaj zato što ste po prvi put kod njih, nego vam se čini da vas svi popreko gledaju i žele da viknu: „Napolje, stranče, napolje!“ – ali ako vam i žena isto to kaže, tek onda se zabrinite.

Sada bih malo ubrzao dalji tok događaja do određene tačke. Preskočio bih: Susret sa uplakanim roditeljima, tetkama, ujkama i komšijama. Izjavljivanje saučešća od poznatih i nepoznatih. Ulazak u sobu sa telom pokojne. Lepljenje umrlica sa braćom. Pijanca ispred pogrebne opreme i odabir kovčega. Skoro celonoćno bdenje i prisećanje na preminulu, kao i detaljnu organizaciju za sutra. Buđenje sa pogledom u sunce i igre mogu da počnu: tap-tap, šap-šap, kuc-kuc, plač-plač, cmok-cmok, pop-pop, ćao-ćao. Zakopavanje.

Skoro svi su otišli i ja sam im rekao da ću ih stići ubrzo. Ostao sam još malo i seo na betonsku površinu oko groba, koju ne znam kako bih drugačije nazvao. Ograda nije sigurno. Sahranili su je pored dede sa kojim je živela u, idealnom, poluvekovnom braku. Ona se često drala, a on je često pio. Kada bi se drala na njega, on bi samo rekao: „Ja to tako, a ti kako ’oćeš…“ – a kada bi se histerično smejala, on bi samo ponavljao „luda žena“ i na tome bi se završilo. Videlo sa da ne mogu jedno bez drugog. Umrla je manje od godinu dana posle njega. Zagledao sam se u oblake i napravio fatalnu grešku. Uspavao sam se, tu na grobu. Možda ste pomislili da će se sada opet začuti vodnikov glas, ali ipak sam bio suviše daleko, čak i za takvog zlotvora. Mada, u jednom trenutku se i meni učinilo da ga čujem…

Imao sam slobodno veče i već ujutru je trebalo da se javim u kasarnu. Dobio sam poziv od jednog starog prijatelja, koji je čuo da sam u gradu, pa me je pozvao na neku kućnu žurku. Hteo sam da mu kažem isto što i onoj kurvi, ali sam se ipak predomislio. Žurka je bila klasična, devojke su bile obučene kao da je nova godina, samo još oskudnije, a momci su nosili smešne sakoe i đuskali su još smešnije. Ipak, ja sam bio najsmešniji od svih. Sedeo sam u uglu, u nekoj bezveznoj bluzi, drmao glavom i pio koktele, samo pola dana posle sahrane. Ne znam koliko sam već bio pijan kada mi je prišla jedna cura kojoj je moja smušenost bila simpatična. Ne znam šta je sve ona naslutila iz toga, ali sigurno nije ništa pogodila. Počela je da igra oko mene i da me pecka. Ja sam nam doneo piće, a onda nas je ona izvela na terasu da se bolje čujemo i da se bolje ljubimo. „Ko si ti, smešni dečače?“ – pitala me je krajnje dobrim zvukom, a ja sam odgovorio vojnički: „Ja sam Dragan Mitrović. Stidim se svog imena i plašim se svog prezimena. Rođen sam hiljadu devedsto osamdeset i šeste. Završio sam „OŠ Branko Miljković“, pa posle gimnaziju, pa sam probao i sa faksom, ali nije baš išlo… Sada sam u Zaječaru, u vojsci, oklopne jedinice…“ – primetio sam da je prestala da me sluša negde na pola i da je počela da vadi foto-aparat iz svoje tašne. „Šta kažeš, išao si u „Branka“? 86. godište? Znaš možda Stevana Elezovića?“ – pitala me je izmenjenim pogledom. „Stevu?!? Kako ne znam, sedeli smo u klupi celu osnovnu! Dobar dečko, ali nisam ga video godinama… Šta će ti taj aparat?“ – pripremila se da me slika i rekla: „Ja sam bila Anita Đorđević, isto smo godište, škole sam završila, ali u vojsci nikad nisam bila. Radila sam u jednom butiku i tamo sam pre dve godine upoznala čoveka svog života. Od prošle godine sam Anita Elezović…“ – sačekala je par sekundi da shvatim, da napravim taj izraz lica i onda – ’ckz’.

Posle toga se više ne sećam ni šta sam pio i koliko, kao ni kako sam završio na obližnjem parkingu. Nisam mogao kući, nisam mogao na stanicu. Sve mi se pomešalo u glavi, a umor me je polako stizao. Našao sam najbližu travu i legao gde je zemlja bila najmekša. Gledao sam u vedro nebo i razmišljao kako bi bilo zanimljivo da sad naiđe moj dvojnik i da me nađe u ovakvom očajnom stanju. Šta bi uradio? Nisam uspeo da stignem do tog, za mene vrlo važnog odgovora, jer mi je tok misli, sasvim iznenada i potpuno neočekivano, prekinuo jedan potpuno poznati glas: „Miiitroooviiićuuu!!!“…