Moj otac je nekad davno živeo u Dubrovniku. Bilo je to pre nego što sam se ja rodio. Kada je upoznao moju majku, rešio je da se preseli za njom, u Beograd. Za uspomenu je kupio Slobodnu Dalmaciju, jer je mislio da se nikad više neće vratiti i da bi trebalo da upamti dan kad je otišao. Na naslovnoj stranici bio je veliki naslov: „Oblaci iz Černobilja sve bliži Jugoslaviji!“. Vratili su se već sledećeg leta, sa mnom u kolicima, a onda smo tamo išli na more i naredne tri godine… Ja se danas sećam samo poslednjeg leta u Dubrovniku.
– „Ona je jedna straššššna, strašššššna lupežica!“ – šištala bi moja majka na pomen svake moje nove devojke.
– „Veća od one prethodne?“ – pitao sam.
– „Duplo veća!… Uopšššte ne razumem šššto si ostavio tu… prošššlu…?“ – uzvraćala je pitanjem.
– „Pa zato što je bila strašna, strašna lupežica…“ – odgovarao sam.
– „Ccc, ajde jedi to, ohladiće se…“
I tako je to išlo u krug.
Zapravo je istina da je moja majka bila jedna velika lupežica i da je tu reč pokupila na letovanjima u Dubrovniku. Istina je i da lupeži i lupežice ne trpe druge lupeže i lupežice u svojoj blizini, mada bi bilo logično da upravo oni imaju najviše razumevanja jedni za druge. Od svega toga njoj je zapalo samo to da odlično prepoznaje druge lupeže, a naročito lupežice.
Moj otac je nekad imao brata koji je takođe živeo na moru, ali u Crnoj Gori. Kad smo mi prestali da idemo na letovanja u Dubrovnik, on se pridružio rušenju starog i pravljenju lepšeg i još starijeg grada. To se u našoj kući skrivalo, nije se o tome pričalo, naročito zbog toga što je taj moj stric nešto kasnije pobegao iz zemlje i nikad se više nije javio nikome.
Kad su nas ono jednom bombardovali par meseci, mi klinci iz komšiluka smo iz novina sakupili slike naših tadašnjih krvnika i zapalili ih na gomili, a onda smo preskakali tu malu vatru. Videli smo kako gori Berlin, zapalili smo Pariz i London, a naročito jedno malo italijansko selo po imenu Avijano, odakle su zapravo poletali i svi oni avioni… Već tada je bilo jasno da nam ne mogu ništa, jer smo mi već odavno bili mrtvi…
Posle tog paganskog obreda moja majka nas je okupila i rekla da šta se tu glupiramo i onda nam ispričala kako su neki gradovi držani pod opsadom godinama, a da ovo naše nije ništa i da će začas proći. Nama je to njeno ništa bilo celo jedno proleće, a kad si u pubertetu onda ti jedno proleće baš puno znači. Zato i danas, kad dođe to godišnje doba, meni su pred očima spaljeni i razrušeni gradovi, lepi i tužni, Beograd, Sarajevo, Dubrovnik, Vukovar, Berlin, London, Pariz…
– „Kevo, rekao sam joj nedavno, imam novu devojku! Zove se Staša i mislim da sam se baš zaljubio…“ – namerno sam dolivao ulje na vatru.
– „Staššša?!? Kakvo bezvezno ime!“ – rekla je ona gotovo refleksno.
– „Grešiš, ona je posebna, zna da pleše…“
– „Da pleššše?!? Pa naravno, kao i svaka prava lupežica!“
I tako je to išlo u krug.
Ovih dana sanjam mrtve ljude kako hodaju, oni to čine mirno i dostojanstveno. Sanjam ih svake noći i mora da su do sad već prešli hiljade i hiljade kilometara u tom mom snu. Pre neku noć, Staša i ja smo uspeli da im priđemo i da ih pitamo kuda idu. U Evropu, rekli su nepoverljivo. Probao sam da im objasnim kako je Evropa već dugo mrtva i urasla u bodljikave žice i kako nema potrebe da i dalje pešače po mraku, jer smo mi odavno spalili sve te gradove i da takvih mesta ima i ovde kod nas i da slobodno mogu da ostanu tu i makar da se odmore, a onda je Staša počela da pleše…
Oni su zastali, kao da su za trenutak shvatili da su u nečijem tuđem snu, i posmatrali devojku kovrdžave kose kako se uvija u tami. Primetio sam blage osmehe na njihovim licima, bio je to istovremeno lep i tužan prizor, nešto kao sećanja na poslednje leto u Dubrovniku… Trajalo je kratko, jednom dečaku sam poklonio ćebe i plišanu igračku, a onda su oni nastavili dalje. I, kako to obično biva u snovima, Staša odjednom izlazi iz kabine za presvlačenje novog šoping centra, a ja tražim njeno lice među hiljadama drugih koja ne postoje…
Kako je lep bio taj njen ples, žao mi je što nisam mogao da ga snimim, ali to je trajalo tek možda jedan minut… „Ipak, bio je to jedan dobar minut“, začuo se tada poznati glas u mojoj glavi. „Bio je to trenutak utehe. Utehe onima koji nemaju nišššta…“
zbirka zbrke 